POSTAVLJAM PITANJA, BRZO ŽIVIM, HTELA BIH SVE I ODMAH: Maja Bojić o emisiji "Studio znanja" i spokoju koji nalazi u knjigama i pored vode...

Trenutak kasnije shvatate da, osim šarma i lepote, ovu mladu devojku krasi vešta upotreba reči i širina znanja, kao što se vidi na Radio-televiziji Srbije, na čijem Drugom kanalu je gledamo. U vrtlogu burnih događaja tokom 2020. godine, kada je svet obuzela epidemija korona virusa, Maja je neplanirano kročila na veliku televizijsku scenu sa samo 21. godinom. Brzo je privukla pažnju javnosti kao voditeljka emisije "Studio znanja" i počela da krči sebi put za visoko mesto u TV novinarstvu.

- Kada je korona malo utihnula, a pošto su koleginice koje su vodile emisiju ostale u drugim redakcijama, otvorilo se mesto za "Studio znanja". Igrom slučaja, sa glavnim i odgovornim urednikom redakcije Opšteobrazovnog programa, Zoranom Živkovićem, radila sam jedan projekt dok sam još bila u srednjoj školi i on me zapamtio, pozvao na razgovor i već dve godine sam tu - priča za "TV novosti" Maja Bojić, koja je imala sreću da joj se i pre završetka studija na Fakultetu političkih nauka otvore vrata televizije kroz koja je dugo želela da prođe.

Iz nedelje u nedelju pružate kvalitet i raznovrsnost tema, što retko gde publika može da nađe na domaćim kanalima. Šta je vama zanimljivo u "Studiju znanja"?

- To je nešto najbolje što televizija može u ovom trenutku da ponudi, i to ne zato što ja to vodim. U kojoj još emisiji šestoro gostiju, koji su profesori i vrsni stručnjaci iz različitih oblasti, potkovani i znanjem i iskustvom, svaki iz svog ugla priča o zadatoj temi? Jedne nedelje možete da saznate nešto o kosmosu, sledeće o kulturi pisanja, pa one tamo o robotima, potom o razvodu braka, usporavanju, ekologiji...

To je zaista pravo bogatstvo jer često ni ne pomišljamo da sagledamo određenu temu sa političke, umetničke ili biološke strane. Odlučili smo da "Studio znanja" bude svetlo koje ne daje prazne informacije nego vas ostavlja zapitanim da razmišljate o temama o kojima možda niste ranije i podstiče želju da o tome nešto više saznate. U novoj sezoni dobijamo još jedan studio, pa će biti više mogućnosti za igru, nove goste, nastupe muzičara i glimaca ili hemijske eksperimente.

Veoma ste mladi i odrastali ste u vreme kada su nove tehnologije počele da nas okupiraju. Zašto ste se opredelili za televiziju, koja je "staromodna", umesto da ste započeli svoj podkast ili "Jutjub" kanal?

- Zato što sam i sama staromodna (smeh). Rođena sam 2000. godine, koja je na raskršću između 20. i 21. veka, ali i između generacije zed i milenijalaca, kojima dušom potpuno pripadam. Odrastala sam uz televiziju gledajući reprize kultnih serija, brojna TV lica i zanimljive emisije. Kada ste mali i gledate to, kažete sebi "hoću da budem na televiziji", i to je bilo to. Mislim da televizija kao medij neće izumreti, kao što nije ni štampa, ali smatram i da je zadatak svih nas, koji radimo na TV, da se na malim ekranima pojavljuju ljudi koji imaju šta da kažu i da se modernizujemo.

Kao dete ste poželeli da stanete pred kamere, a šta je održavalo tu iskru da se ne ugasi?

- Kažu da me kamera voli, verovatno zato što je obostrano. Rođeni sam ekstrovert i još u osnovnoj školi sam vodila apsolutno sve događaje, od Svetosavske akademije, preko Dana škole, a imali smo i kvizove. Kasnije, u Devetoj gimnaziji, učestvovala sam na državnom takmičenju recitatora gde su uočili da sam talenat i za glumu, pa sam se pridružila dramskoj sekciji i opet vodila sve školske svečanosti.

Koji ljudi su vas usmerili da budete ono što ste sada?

- Kada sam odrastala, pojavili su se mobilni telefoni sa kamerama i ubrzo je postalo moderno da se devojke puće na slici. Ključni trenutak je bio kada sam se napućila za slikanje, a otac koji je to video me je pitao da li želim da budem kao i sve ostale. To me je otreznilo jer nisam želela da budem kao svi ostali na svetu i navelo da shvatim ko sam zapravo ja. U osnovnoj školi sam imala fenomenalnu profesorku srpskog jezika, Miru Marić, koja je reči slagala kao bisere. Zbog nje mi je jedan od ciljeva u životu postao da ljudima bude zanimljivo kada me slušaju. Zato sam počela da čitam knjige i odatle upijam lepotu pripovedanja i izražavanja.

I na intervju ste došli sa knjigom u ruci. Koja dela i pisci su na vas ostavila snažan utisak?

- Meni književnost počinje i završava se sa Dostojevskim. Prvo sam se susrela sa "Poniženi i uvređeni", "Zločin i kazna", "Braća Karamazovi", "Bedni ljudi"... Dostojevski svakim likom slika sve ono što je u nama, pa imate osećaj da šapućete piscu vaše misli koje je on uspeo da izrazi onako kako vi ne biste umeli. Do tada sam imala elitistički stav, koji nije uopšte dobar, da su ljudi masa, da su u suštini svi vođeni jednom idejom, ali sam shvatila da svako vodi svoje bitke i da na drugačiji način pravi mehanizam odbrane neko da izgleda zlo, a neko da je dobar. Na drugom mestu je Meša Selimović, a njegov Ahmed Nurudin iz romana "Derviš i smrt" zauvek će biti razlog zašto nijedan stav ne uzimam zdravo za gotovo. To je prikaz čoveka koji je mislio da se nalazi na vrlo čvrstom tlu i da ima vrlo određene životne vrednosti, a na kraju se pokazalo da vas različite okolnosti u životu ipak navode da budete drugačiji, odnosno da budete onaj koji ste se zaklinjali da nikada nećete biti. Zato nikad ne izgovaram nikad, jer obično mi život pokaže da sve to što sam rekla "nikad" nekako mi dođe. U poslednje vreme mnogo mi se dopadaju Bekim Sejranović i Muharem Bazdulj. Mislila sam da savremena književnost ne može da me kupi, ali ipak jeste.

Deluje da su danas mladi apatični i nezainteresovani, što je možda predrasuda, ali vi ste potpuna suprotnost. Otkud to?

- Frensis Bekon je lepo rekao da je znanje moć, sa čime se potpuno slažem. Danas živimo u vreme kada shvatate da ne možete baš mnogo da ponesete, ma koliko imali, i da vredi samo ono što imate u glavi. A ja sa sobom uvek nosim radoznalost, onu pravu, dečiju.

Oduvek sam volela da postavljam pitanja. Bila sam najdosadnije dete koje ima hiljadu zašto i na hiljadu zato ima još jedno "a kako". I ništa se nije promenilo, pa i sada u novinarskom poslu uvek postavljam ta pitanja. Život bi mi bio mnogo dosadan da se ne pitam. Volim da znam različite stvari, da uđem u dobar razgovor, da nemam stav koji će biti čvrsto zacementiran, da dozvolim da me neko dobrom argumentacijom ubedi u nešto drugo ili da mi makar da drugačiji ugao. Verujem da kakva god vremena došla i kakva god da su sada, ljudi koji znaju i koji žele da znaju će uvek naći put i uvek će imati za sagovornike one ljude koji menjaju svet.

Gde volite da odete za svoju dušu, ostanete sami sa sobom i povežete se sa prirodom?

- Ponekad sam brzopleta, prebrzo živim, htela bih sve i odmah. To je povezano s radoznalošću jer išla bih da vidim ovo ili da čujem ono, a ne možemo sve. Ne možemo sve knjige ovog sveta pročitati, ne možemo sa svim divnim sagovornicima ovog sveta pričati, a tek kada osvestim da to ne mogu, onda malo usporim. Tada odem na neko mesto koje trenutno nije urbanizovano, recimo planinu koja ima reku ili jezero. Čak ne moram ni da se izmestim iz Beograda, već da odem do reka koje ima, a vide se sa Kalemegdana.

Veoma me smiruje kada gledam vodu koja se menja i teče, i odoleva svakom zubu vremena, što pomalo simbolizuje protok života i njegove plime i oseke.