TIJANA ČUROVIĆ: Zarazila sam se magijom glume, a moja duša je satkana od emocija i uspomena
POPULARNA glumica i TV voditeljka emisije "Trenutak iz sna" Tijana Čurović slavu i prepoznatljivost stekla je voditeljskim angažmanom u serijalu "Domaćine, oženi se", ali i brojnim ulogama na televiziji, gde je dokazala da joj je primarna profesija ipak pravi put. Otkako je pre dve decenije stala prvi put pred kamere u seriji "Lisice", nije se povlačila sa malih ekrana i nizale su se uloge u serijama "Stižu dolari", "Vratiće se rode", "Greh njene majke", "Beležnica profesora Miškovića", "Ranjeni orao", "Moj rođak sa sela" i druge.
Za "TV Novosti", Tijana otkriva da u sve što radi unosi pozitivnu energiju i da je to neophodno u bilo kom poslu - ako se radi iz ljubavi, kako je "dospela" u svet glume i koje pesme u njoj bude uspomene i jake emocije.
*Kako izgleda jedan vaš "Trenutak iz sna"?
- To je emisija koju sninamo već petu sezonu i emituje se na TV Pink. U svemu što radim, moram da pronađem neki "viši cilj". Ovde sam zaista našla humanu misiju da pomognemo ženama da vrate davno zaboravljen osmeh na lice. Sreća svake te žene na "finalu emisije" je neopisiva i nikada ne mogu da zadržim suze i ne mogu da opišem kako se svi mi kao tim osećamo dok radimo emisiju. Dokle god bude bilo potrebe za takvim vidom pomoći - radiću, jer se zaista osećam kao "dobra vila" koja im pomaže da dosegnu svoj cilj, a nema veće radosti od bilo kog osmeha.
*Šira javnost vas je zapamtila kao sekretaricu Marinu iz serije Siniše Pavića, "Stižu dolari". Zajedno sa Ivanom Bosiljčićem osvojili ste srca publike. Koliko vas je ta uloga promenila?
- Bila sam druga ili treća godina kada su me na velikom kastingu izabrali baš za tu ulogu. Nas četvoro (tada mladih) glumaca, Ivan Bosiljčić, Raša Bukvić, Dubravka Kovjanić i ja dobili smo šansu da zaigramo sa velikim umetnicima, poput Petra Kralja, Mirjane Karanović, Miše Janketića, Danila Lazovića. Od prvog snimajućeg dana, gde sam imala scenu da plačem sa tatom (Petrom Kraljem), ne shvatajući šta mi se dešava, nikakvu tremu nisam imala i iz prvog puta snimili smo tu scenu. Sada bih imala tremu. Koliko su svi oko nas bili pristupačni i strpljivi prema nama, mladim glumcima, koji mnogo toga nismo znali. Mnogo sam u tim počecima naučila od njih. Danilo Lazović je govorio "Od prvog trenutka kada dođeš na set budi spreman, nikada ne znaš kada će se upaliti kamera i kada snimaju". A Petar me je učio da uvek prema svima budem ljubazna, da se svima javljam i da smo na setu svi isti, od rekvizitera, scenografa, tonca i da svi zajedno činimo kadar. Danas, dajem isti primer mladim glumcima. To je naš zadatak, da prenosimo znanje i da čuvamo esnaf i profesiju.
*Poznato je da ste posle gimnazije upisali Pravni fakultet. Šta vas je posebno inspirisalo da upišete FDU?
- Pored toga što sam kao đak XIV beogradske gimnazije, koju danas pohađa i moja ćerka, išla u "Dramski atelje Doma omladine Vračar" (DADOV), zato što mi se tada dopadao dečko iz III beogradske gimnazije, više nikakvih afiniteta prema glumi nisam imala. Tako mi se tada činilo. Nisam htela da izađem na prijemni ispit na FDU, nego sam upisala Prava, kao i većina iz moje gimnazije. Svi iz "DADOV-a" izašli su na prijemni, pa i ja sa njima iz šale. Jedina sam ušla u uži izbor. Nisam bila spremna na tih nedelju dana koje su mi oduzimali od raspusta i to je za mene bilo mučenje. Sve te vežbe i ostalo, jedva sam čekala da se završi i da idem kući. Profesor Bajčetić, koji je primao klasu, tada mi je rekao "Ovo vas baš ne zanima, jelda"? Rekla sam "DA". Kasnije, kada sam počela da igram, rekao mi je: "Znao sam da ćete postati glumica". Nakon prve godine prava shvatila sam da me jako privlači pozorište i da sam se "zarazila" tom magijom i da idem tamo gde mi duša hoće. Nikada se nisam pokajala. Moć igre i mog detinjastog duha nije se zasitila, i ova profesija čuva to dete u meni i dokle god je ono tu, imaću potrebu za tim. Neka potraje.
*Znamo da su glumice sklone promenama imidža. Da li biste pristali da zbog uloge promenite svoju boju kose i u koju boju biste se ofarbali?
- Nedavno sam igrala maćehu u predstavi "Pepeljuga" u Pozorištu "Boško Buha", gde nosim crnu periku i izgledam "strogo". Uživala sam da se "poništim" i da igram nešto potpuno drugačije od sebe. Volela bih u crveno da se ofarbam, ali nemam hrabrosti, pa čekam da neki reditelj to od mene zatraži, sa zadovoljstvom ću to učiniti.
*Kako da se mladi glumci danas izbore za svoju šansu? Mnogo se snima u poslednje vreme, da li je lakše dobiti ulogu?
- Živimo u vremenu hiperprodukcije. Mnogo se snima i drago mi je zbog toga, ali sa druge strane izgubio se kvalitet. Dešava se da se jedna scena snimi samo iz jednog ugla i da je "kupljena" iz prvog kadra. Što znači da nema ni rezervni kadar, ako nešto tehnički nije u redu, a o glumačkom da ne pričam. To mi se ne dopada, jer nekada scena "proradi" posle nekoliko kadrova, a bitna je suština i kvalitet. Tako je, kako je. Snima se i ima posla za sve u našoj profesiji, koja nije ni sigurna, a nije ni laka. Svako bira u čemu će učestvovati i zašto. S obzirom na to da znam koliko je teško mladim glumcima danas da se istaknu, podržavam sve i svako bira svoj put. Važno mi je da trajem, a to je najteže od svega. Treba biti umeren u svemu, ostati dosledan i trajati. Često citiram Jesenjina: "Biti prirodan, nasmejan i tih, najveća je umetnost na svetu". To je suština života, kakvim ga ja doživljavam.
*Koja knjiga koju ste pročitali je uticala na vas, ili vas je promenila?
- Ima ih mnogo. Odmalena "Mali princ" kome i dan-danas umem da se vratim. "Galeb Džonatan Livingston", "Sto godina samoće", "Zločin i kazna", "Tvrđava". O ženskim osećanjima "Ana Karenjina", "Antigona", zaista ih ima mnogo. Svaka knjiga vam promeni delić duše, pomeri svetove i izmesti misli. Knjige su čarobne i moraju se čitati. Nedavno sam svojoj naslednici rekla da penziju zamišljam tako što ću negde u prirodi čitati sve što nisam stigla od obaveza i posla. Svoju starost zamišljam u dvorištu pored mora, okupana suncem dočekujem zalazak sunca, čitajući knjige i gledajući u horizont.
*Mnogima slava "udari u glavu". Kako ste vi naučili da se sa njom nosite?
- Slava je besmislena stvar. To što vas neko prepoznaje na ulici ili na pijaci, ne znači da ste išta drugačiji od bilo kog čoveka na ovoj planeti. Radite svoj posao isto kao i bilo koje biće. Neko koristi pećnicu da ispeče hleb, neko papire i uplatnice, neko kreči zidove, a vi radite na televiziji i na filmu ili u pozorištu. Imate zadatke da prenesete neku emociju, da oplemenite ljude ili da ih podstaknete da razmišljaju. Svi imaju svoju funkciju na planeti i vi ste isto jedni od njih. Pitanje o popularnosti u našoj maloj zemlji je zaista nebitna stvar. Možda sam imala sreće da sa prvom serijom postanem prepoznatljiva, meni je to normalno, ali da živim u nekim većim "tržištima" gde ljudi "trče" za glumcima, ne mogu to da zamislim, niti me zanima.
*Koja vam pesma budi uspomene?
- Moja duša je satkana od emocija i uspomena. Sve to slažem i taložim u svoju "fioku" ispod srca i "vadim" kada mi god treba. Čitava moja soba ispunjena je fotografijama, knjigama... Od toga živim i oplemenjujem svoju dušu. Volim pesmu "Trag u beskraju" i muziku Olivera Dragojevića, Hosea Felisijana, rege i džez muziku. Ako mora jedna neka to bude stih "Zbog svega što smo najlepše hteli", pesma "Senka" Mike Antića.
*Koje su ličnosti uticale ili obeležile vaš život i karijeru?
- Nikada nisam imala idole, čovek mora da bude svoj, baš takav kakav jeste, jedinstven i poseban. Inspirativne su mi mnoge ličnosti, njihovi putevi i životi, pa volim da čitam i autobiografije. Pogledam i dokumentarne filmove, ali nikada uzore nisam imala.
*Ko je od vaših kolega ostavio upečatljiv i snažan osećaj dok ste ga gledali ili učestvovali sa njim u umetničkom činu?
- Bila sam vrlo bliska sa Nebojšom Glogovcem, igrali smo zajedno godinama u predstavi "Hadersfild". Njegovo davanje na sceni bilo je toliko fascinantno i neponovljivo i zato je on bio nestvarna ličnost i čovek. Često pomislim koliko se mi dajemo, fizički i duhovno na sceni, pa pomislim da li to naš um i telo mogu da izdrže, ali onda shvatim da je u tome suština našeg bitisanja i da drugačije ne može. Poenta je naći balans u svemu. Ko pronađe, taj je pronašao umeće bitisanja i življenja, ali i umetnost uopšte.
*Sa glumcem Slavišom Čurovićem imate ćerku Taju. Da li ste joj neobično i lepo ime, po nekom liku iz romana ili...?
- Od kada sam saznala da sam u drugom stanju imala sam neverovatnu želju da dobijem devojčicu. Terala sam Slavišu da farba sobu u roze, zamišljala je kako će da izgleda, kakve će oči da ima, kosu, ruke, obraščiće. Sanjala sam je noćima i baš takva se rodila. Svaku mi je želju ispunila. Pitali su me ljudi "A šta ako bude muško?" Samouvereno sam odgovarala da znam da je devojčica. Kada sam išla na prvi pregled da se vidi pol, rekla sam da je devojčica. Od prvog trenutka smišljala sam ime. Mog muža zovu Čuro i morala sam da dam ime koje je kratko i efektno, da je ne bi zvali po prezimenu. Želela sam da bude na isto slovo kao moje ime. Sve do sedmog meseca ništa zanimljivo nisam našla. Onda mi je slučajno jednu noć, ne znam odakle, možda među afričkim imenima, izašla "Taja". Svi su spavali, čekala sam jutro da im kažem da sam pronašla savršeno ime za svoju devojčicu. Cele noći nisam spavala od uzbuđenja, toga se baš dobro sećam. Značenje je "mile i drage, a jake osobe". Da ima i slovo T i J kao moje i da se slaže uz prezime. Kada se rodila, bila je baš takva i savršeno joj pristaje ime. Svi je zovu po njemu, a ona je sada prezadovoljna svojim imenom, kao i mi.