LJUBAV JE JAČA EMOCIJA OD STRAHA: Intervju - Vanja Bulić, tv voditelj i pisac

Posle tri decenije od početka emitovanja kultnih "Crnih bisera" i nakon deset godina pauze, Vanja Bulić (76) vratio se na male ekrane emisijom "Biseri" (koju pratimo četvrtkom, u 22.00, na Blic TV). Njegovu karijeru čini mnogo različitih tonova i melodija - od rok benda "Sidra" i igranja odbojke u "Radničkom", preko emisija Nedeljno popodne i "U snu san" na RTS, do čuvenog Trećeg kanala, potom i BK TV, Košave... Uz to, bio je član i urednik legendarne redakcije lista "Duga", ali i koscenarista filma "Lepa sela, lepo gore" iz 1996. godine.

Pored pomenutog, Bulić je i autor 21. romana, ali, pre svega, čovek čije srce kuca za porodicu. Vanja sa suprugom Slađanom ima trojicu sinova, Dušana i blizance Ognjena i Ivana, kao i unuka Todora. Iako je u penziji već više od decenije, i dalje snima emisije i svakog dana piše po nekoliko sati.

- Odlaskom u penziju sam dobio dnevno osam sati više vremena da bih mogao da radim ono što umem i volim. Ne moram da sedim u redakciji, pa mogu da pišem čim ustanem kada je mozak odmoran a misli sveže - kaže na početku razgovora za "TV novosti" Vanja Bulić.

Posle mnogo godina karijere, mnoštva različitih sagovornika, rada na više televizija, nekoliko bestselera... Ko ste vi danas?

- Moji blizanci su u osnovnoj školi imali pismeni zadatak "Moj roditelj". Ivan je pisao o majci, a Ognjen o meni. Počeo je ovako: "Moj tata je novinar, voditelj i roditelj". Mislim da je to najtačniji opis, s tim da je ovo treće najbitnije. Razlog je jednostavan: ne možeš biti potpuno ostvaren u poslu ako škripi u porodici. Čast izuzecima.

Šta se, a još bolje ko se, još nalazi na niski vaših životnih bisera?

- Moj životni biser je moj otac, koji je bio na Golom otoku. Bio je apsolvent prava i uhapšen je sa činom majora, a radio je u Vojno-istorijskom institutu. Bio je to zakasneli talas obračuna sa uglavnom izmišljenim neprijateljima, 1953. godine, kada su u JNA pravljena mesta za oficirske činove vojnim licima iz drugih republika, posebno Hrvatske. Pronađen je jednostavan način: jedne na Goli otok, a na njihovo mesto, da bi se zadovoljilo pravilo "po ključu", davani su činovi i onima koji ih nisu zaslužili. Zato sam morao da napišem roman "Oko otoka". Drugi biser je golman Partizana Milutin Šoškić. Teško je opisati radost kad me pozvao, a nismo se poznavali, i ponudio mi da napišem knjigu o njemu. Tako je nastao roman "Šole". U toj niski bisera su i moja majka, Miša Janketić, Seka Sablić, Novak Đoković, moji kumovi, članovi mog rok sastava "Sidra"...

Šta je prvo na listi vaših najjačih strahova?

- Iz detinjstva mi je ostao strah od zavlačenja pod zemlju, jer smo se kao klinci na Novom Beogradu dokazivali ko će dublje da uđe u tunele na Bežanijskoj kosi. Baklja u ruke, pa istražuj. Ne znam da li se strahom može nazvati zabrinutost kako će moji sinovi i unuci živeti kroz deset, dvadeset godina... Iskustvo me uči da se sve u životu ponavlja, a ja ne bih voleo da kao zreli ljudi prežive devedesete godine prošlog veka.

Da li je ljubav jača od straha?

- Zbog ljubavi je čovek spreman za herojska dela, da stavi glavu u vatru, bez osećanja straha. Znači, ljubav je jača emocija od straha. Neretko mi ljudi koji su nekada čitali "Dugu" kažu kako smo moje kolege i ja bili hrabri, kako se nismo plašili da kažemo istinu. Drugim rečima, ljudi bez straha. A u stvari nije reč o hrabrosti ili nemanju straha, već o moralu. Jednostavno - ili ćeš se pošteno baviti jednim poslom, dakle - misliti svojom glavom, ili ćeš se opredeliti da ti drugi oblikuju mišljenje.

Šta je važnije - znati voleti ili biti voljen?

- Kad bi ljubav bila pitanje znanja, ispalo bi da samo školovani umeju da vole.

Podjednako pate, ili vole, i oni koji znaju i oni koji misle da znaju. Ne mislim samo na ljubav.

A kakvi ste u situacijama rizika?

- Prijatelji kažu da sam pribran i hladan, a meni se čini da varničim.

Šta vas prosto izbezumljuje?

- Upotrebio bih blaži izraz umesto reči izbezumljuje. Recimo, ne podnosim ljude koji lažu i počnu da veruju u to. Opasno je kada to postane pravilo kod ljudi koji bitno utiču na naše živote. U stvari, izbezumljuju me skupštinske rasprave.

Da li prepoznajete laž, na primer, kod vaših sagovornika?

- Prepoznajem i osećam se nelagodno. To pokazujem mimikom, koja je nesvesna, jer mi je neprijatno da nekome kažem da je lažov. Problem nastaje kada lažov pomisli da mu sve verujem pa nastavi da nadgrađuje laž.

A u kojim situacijama lažete?

- U situacijama kad prećutim istinu. Ne izgovorim laž, ali iskreno rečeno - prećutana istina, ako si je svestan, takođe je laž.

Gde je granica mašte i mitomanije?

- Granice je teško svesno odrediti, posebno ako si radoznao. U mojim knjigama poigravam se činjenicama iz prošlosti, stavljajući ih u kontekst današnjeg vremena. I to je klizav teren u kome se može uleteti u mitomaniju. Dosad nisam imao primedbe istoričara i ljudi iz crkve, što znači da sam našao meru. Doduše, nisu se javljali ni ljudi iz politike, ikako sam neretko u tim delovima romana prelazio granicu, ne mislim na granicu ukusa.

Koliko je važno zadržati radoznalost kroz život?

- U svim poslovima kojima sam se bavio - a svi su proistekli iz pisanog novinarstva, pored obrazovanja i talenta - najbitnija je bila i ostala radoznalost.

Od kojih postulata novinarstva nikad ne odstupate? I u kojima vam je bilo teško da istrajete?

- Uvek me je interesovala istina. Političkim novinarstvom sam se bavio do petooktobarskih događanja dvehiljadite godine. Posle toga sam shvatio da je trud moje novinarske generacije bio uzaludan. Zatim sam se isključivo bavio na televiziji zabavnim emisijama, a u novinama sam pisao kolumne sa satiričnom crtom. Zahvaljujući tome sam objavio knjigu "Rupe u glavi" i za nju dobio nagradu "Radoje Domanović". Teško je pisati kada znate da umesto istine morate da se služite insinuacijama. Kada danas neko objavi potpuno istinit tekst, mnogi čitaoci pomisle kako čitaju satiričnu priču.

Osim emisije koju trenutno radite, šta bi vam bilo izazovno da danas radite, kakav TV format?

- Radim ponovo "Bisere" na TV Blic i uživam. Mislim da je to dovoljno, jer vreme u kome živimo je puno izazova, koje na pravi način mogu da objasne ljudi sa margine, tačnije oni kojima se retko na televizijama pruža prilika da kažu ono što misle.

Koji "Biseri", oni iz devedesetih ili današnji, su vam veći izazov?

- Izazov je uvek isti, jer razgovarate sa čovekom koji je pristao da vam se poveri. Moje emisije su se i tada, a i danas se razlikuju od drugih sličnih zato što je mene uvek više zanimalo kako je neko, na primer, postao kriminalac, nego šta je uradio kao kriminalac.

Zato je važan deo priče o detinjstvu i porodici.

Mnoge priče iz "Crnih bisera" se i danas prepričavaju, koje vi izdvajate?

- Nikada neću zaboraviti ispovest Igora Pervića. Ta emisija i danas ima hiljade pregleda na Jutjubu. Posle lečenja od narkomanije u Londonu, poželeo je da se obrati mladima, onima koji su ga voleli i poštovali njegovu umetnost. Pre svega, hteo je da im kaže koliko je poguban porok u kome je i on bio. Kad se emisija završila, imao sam utisak da je Igoru sa leđa palo breme koje ga je gušilo. Žene su uvek bile najbolji gosti. Nikad neću zaboraviti ni rečenicu majke koja je sebe predstavila gledaocima rečima: "Ja sam jedna od majki koja kao keruša traži bar jednu kost svoga sina".

Da li ste sa nekim od tih ljudi ostali u kontaktu?

- Bilo bi veliko breme da nastavim da živim sa njihovim sudbinama.

Koga biste voleli da dovedete pred kamere, a još niste?

- Voleo bih da dovedem neke bisere iz devedesetih godina, koji su tada bili niko i ništa, neretko u kriminalu, a danas su ugledni biznismeni ili političari. Oni bi najradije spalili svaki trag o svom učešću u mojim emisijama.
 

STID ZBOG POLjUPCA

KAKO prevazilazite stid?

- Kad sam bio klinac, komšija me držao da bi me poljubila njegova ćerka. Opirao sam se, jer me obuzeo strašan stid. To se pobedi tako što počneš da ljubiš, a da te niko ne drži, osim onog koga ljubiš. Drugim rečima, moraš malo da porasteš da bi pobedio razne vrste stida.

SINOVI SU ME NADMAŠILI

NASLEDNICI su krenuli vašim stopama - najstariji Dušan je novinar i scenarista, Ognjen je trener u Odbojkaškom klubu Crvena zvezda, a Ivan ima svoju školu odbojke "Volejbol". Mogu li deca da nečemu poduče roditelje?

- Dovoljno je reći da su sinovi postigli više nego ja u njihovim godinama. A u poslovima kojima se bave pomogao sam im samo toliko što sam ih pritiskao da završe školovanje i nastave usavršavanje. Najveća pomoć je bila u tome što sam na vreme otkrio njihove talente, pa nisu morali da lutaju tražeći sebe.