NE SMEMO IZGUBITI NADU U DOBRO U LJUDIMA: Zoran Pajić o novom šou-programu "Hajde da se volimo", popularnosti na tik toku ...

Ubrzo posle studija glume, u klasi Predraga Ejdusa, zaigrao je sa holivudskim zvezdama poput Rejfa Fajnsa, Džesike Lang i Džerarda Batlera, a gledali smo ga i u serijama: "Jelena", "Bela lađa", "Ponos Ratkajevih", "Jesen stiže, dunjo moja". Ogromnu popularnost mu je donela uloga Nikole Isidorovića u telenoveli "Istine i laži", a u Hrvatskoj se proslavio likom Šimuna u sapunici "Ruža vjetrova". Posle serije "Kolo sreće", u kojoj je igrao veroučitelja Ognjena, Zoran je nastavio da radi punom parom i snimio veliki šou-program "Hajde da se volimo" i seriju "Dadilja sa sela", koji bi uskoro trebalo da stignu na male ekrane. U poslednje vreme je stekao i veliku popularnost na društvenim mrežama, gde objavljuje šaljive video-snimke o problemima imaginarne porodice Živić. O svemu tome, i još ponečemu, govori u intervjuu za "TV novosti".

Šta možete da nam otkrijete o velikom šou-programu "Hajde da se volimo", koji bi trebalo da gledamo na RTS?

- Glavne uloge u našoj emisiji imaju ljudi kojima je neophodna pomoć, junaci čija nas humanost inspiriše, budi empatiju i daje nadu, oni koji su prošli kroz najteže trenutke u životu i žele da ispričaju svoje iskustvo i pruže nam snagu i volju da nastavimo dalje.

Moja uloga je da ih kao voditelj pažljivo saslušam i razumem. U ovom projektu, takođe, pružamo šansu talentovanim ljudima da zasijaju na našoj sceni, da ih šira javnost čuje i uživa u njihovom raskošnom glasu. Učestvuju i muzičke porodice koje se međusobno takmiče.

Čime je, po vašem osećaju, ispunjena poruka "hajde da se volimo"?

- Na kraju svake epizode izgovaramo "Verujte u ljubav, verujte u dobro i verujte u ljude".

Svi smo se nekad osetili izgubljeno, pomislili da nema izlaza, okusili nepravdu, bili povređeni, izgubili drage ljude, ali bitno je znati da ljubav ipak postoji, da neko koga možda i ne poznajemo hoće da pomogne, da pruži pažnju i sigurnost, da se pobrine o nama.

Upravo to je ono dobro u ljudima, to je onaj tračak svetlosti u mraku koji može da nadjača i obasja sve ono tamno u nama.

Kako da to o čemu govorite uradimo, da jednostavno volimo, kada je nekima lakše da mrze, osuđuju, zavide...?

- Ono što mogu da kažem iz svog iskustva jeste da je meni mnogo lakše i lepše da volim, nego da mrzim. Mirnije spavam, bolje se osećam u svojoj koži. Ima li ičega lepšeg nego kada sa ljudima koje volite osetite trenutke pripadanja, podelite lepu emociju, pa i zaplačete zajedno i pronađete utehu? Ne znam zašto, ali nemamo tu naviku da tražimo nečiju pomoć, da glasno kažemo da se ne osećamo dobro. Izgleda da smo vaspitani tako da je to sramota, da ako pokažemo slabost onda smo neprilagođeni, psihički nestabilni.

Mislimo da će ljudi likovati nad našim problemima i žaliti nas. A prvi korak je upravo to, da zatražimo nečiju pomoć, pa, ako nas ne čuju prvi, drugi put, bitno je da ne gubimo nadu jer sam siguran da će neko imati empatije da nas sasluša, razume i pomogne. Ne smemo izgubiti nadu u dobro u ljudima.

Snimali ste i seriju "Dadilja sa sela". Ako uloga dadilje nije vaša, koga onda tumačite?

- Bio sam na kastingu za dadilju, ali nisu bili zadovoljni, pa su mi dali ulogu sela (smeh). Tumačim lik Konstantina iz ugledne beogradske porodice, samohranog oca tri deteta, koji je rastrzan između posla i roditeljstva u kome se ne snalazi baš najbolje.

Njegovi roditelji su bili strogi, nisu mu pružili toplinu i razumevanje, i on taj model vaspitanja prenosi na svoju decu jer ne zna za bolje. A onda u njihovu kuću dolazi dadilja.

Za sada smo snimili nekoliko epizoda i nadam se da ćemo nastaviti.

U telenoveli "Kolo sreće" igrali ste veroučitelja Ognjena, koji je život posvetio slepoj sestri i Bogu. Koliko vam je ovoj lik blizak?

- Ognjen krivi sebe zbog nesreće koju je njegova sestra doživela i ostala slepa. Vera mu je pomogla da se izbori sa svojim mrakom. On ne gleda na Boga kao na sudiju koji će ga kazniti, za njega je Bog ljubav koja će mu pokazati pravi put. Ognjen je neko ko u sebi budi i neguje dobre osobine, ko ima potrebu da pomogne drugom i uteši ga, po tome smo slični i razumem ga. Takođe, on nema predrasuda, tolerantan je, promisli pre nego što zaključi, ne osuđuje, pa se i tu može naći sličnost između nas dvojice.

Nedavno ste imali još jedan "izlet" u stranu produkciju, tačnije australijski film "Here be dragons". Kakva iskustva nosite sa tog projekta?

- Film "Here Be Dragons" govori o sudaru dva mentaliteta i, između ostalog, postavlja pitanje da li i koliko Australijanac može da razume naš mentalitet i sve što se dešavalo na našim prostorima. Kada sam radio filmsku adaptaciju Šekspirovog "Koriolana", imao sam sreću da budem u kadru s Rejfom Fajnsom, Vanesom Redgrejv, Džerardom Batlerom, Brajanom Koksom i Džesikom Čestejn, a u filmu "Secret" s Džesikom Leng i Oskarom Ajzakom. Ti ljudi su veliki glumci i dobronamerni. Zato je važno da što više stranaca snima kod nas kako bi mladi glumci i filmski radnici mogli da sarađuju s njima i da učimo jedni od drugih.

Publika vas posebno pamti po ulogama u serijama "Ruža vjetrova" i "Istine i laži". Koja vam je glumački bila veći izazov i zašto?

- U "Ruži vjetrova" sam igrao dalmatinca Šimuna i veliki je izazov bio savladati njihov dijalekt. Sreća je da sam uživao u tom govoru i s vremenom sam donekle i uspeo da ga usvojim. Obe uloge su mi mnogo drage jer se publika vezala i za Šimuna i za Nikolu. I dan-danas se okrenem na ulici kada neko doziva nekog Nikolu. Mnogo ljudi me pita da li će serija da se nastavi, što je dokaz koliko su je voleli i uživali u likovima.

Aktivni ste i u pozorištu koje je, kako ste rekli, upalilo glumačku vatru u vama. Kako sada negujete tu iskru?

- Imam osećaj da je sada ta iskra jača nego ikad. Mnogo bolje mogu da razumem sebe i ljude oko sebe. Oslobodio sam se stega i opterećenja. Naravno, sve to ima veze i s godinama i mnogo se radujem periodu koji sledi jer sam bliži smislu zbog čega se bavim ovim poslom i koja je moja svrha i uloga. Znam da nikada neću dokučiti puni smisao, ali samo traganje me veoma ispunjava. Svi ti likovi u meni sada imaju veću slobodu da stupe na scenu, a ja sam sigurniji, kako u njih tako i u sebe. Ranije je bilo sa mnogo pitanja, nesigurnosti, strahova, učenja, povlačenja, a sada sam spreman za generalnu probu i nadam se da će premijera biti uspešna. Život jeste pozornica. Sve što se dešava na pozorišnim daskama desilo se, dešava se, ili će se opet desiti i u stvarnom životu.

Tokom pandemije "otkrili" ste Tik Tok, gde objavljujete šaljive video snimke.

- Nije bilo posla, sve je bilo zatvoreno i napravio sam studio, iliti pozornicu u svom stanu. Snimao sam šta god mi je palo na pamet i zabavljao se sam sa sobom. Neki likovi su se izdvojili i tako je nastala porodica Živić koju čine mama, tata, ćerka, sin, baba i deda, kao i neki povremeni gosti. Uglavnom su to likovi našeg mentaliteta koji se svakodnevno bore sa svojim strahovima i ponavljaju modele ponašanja svojih roditelja, koji nisu baš uvek ispravni. Majka krpi kraj s krajem, pokušava da nametne svoje želje i potrebe deci, i ne gleda ih kao individue sa sopstvenim željama i prohtevima. Ona je žrtva patrijarhata i svom snagom se trudi da bude stub kuće koja nema čvrste temelje.

Otac misli da je glava kuće, a uporno iz nje beži, jer oseća da ga tu niko ne razume. Deca su izgubljena između onoga što se od njih traži i onoga što zaista žele - a često ne znaju šta je to. Kod nas postoje nepisana pravila o tome kako treba da izgleda život jednog sina ili ćerke, šta je posao žene, a šta muškarca. Ako odstupite od toga, društvo i komšiluk vas osuđuju. U tim klipovima dosta učim i o sebi i o društvu. Budem svesniji svojih grešaka i pokušavam da ih ne ponovim.

Film kojem se uvek vraćate?

- Uvek se vraćam Bergmanovim filmovima i svaki put se uverim koliko je genijalan i koliko još treba da učim i spoznam sebe i svet oko sebe. Ako moram da izaberem njegov jedan film, onda je to "Persona". U većini filmova on traga za istinom, zbog čega smo na ovom svetu, da li postoji Bog, bavi se našim strahovima, demonima, strahom od smrti, kao i time kako se izboriti sa demonima koje su nam roditelji dali u nasledstvo.

Knjiga koja vas je promenila?

- Bulgakovljeva "Majstor i Margarita", Jungova "O razvoju ličnosti", Selenićeva "Očevi i oci" i Krležini "Gospoda Glembajevi". Krležu sam čitao u srednjoj školi i taj osećaj katarze i uzbuđenja neću nikada zaboraviti. Kao student sam gledao istoimenu predstavu koju je režirao Egon Savin, i u kojoj su maestralno glumili Predrag Ejdus i Boris Isaković, i to je među najboljim predstavama koje sam gledao.

Putovanje koje ćete zauvek pamtiti?

- Kao mali sam devedesetih, tokom sankcija, jedva otputovao u Beč kod tetke i video pune rafove stranih slatkiša i igračaka o kojima sam mogao samo da sanjam u Jugoslaviji.

Pamtim i kada sam prvi put došao u Grčku i probao njihov giros. Pa kada sam prvi put letovao bez roditelja, sa drugarima iz gimnazije u Herceg Novom. Pamtiću jedno leto na Kritu i zalazak sunca u Petri, muzeje u Madridu, ljude sa Kube...

Mesto na koje uvek iznova odlazite?

- Zlatibor. Tamo zimujem od svoje prve godine do danas, i vraća me u bezbrižno vreme.

Inače, nikada nisam naučio da skijam. Uvek mi je bila draža zlatiborska pijaca, tamošnji kajmak i suvi vrat.

Pesma koja budi uspomene?

- Mnoge pesme me podsete na ljude koji više nisu među nama. "Vranjanka" me vezuje za voljenog dedu. Kada je čujem, krene suza, ponosan sam što sam imao takvog dedu.

Ličnosti koje su obeležila vaš život i karijeru?

- Moja majka i deda. Oni su me naučili o dobroti, empatiji i poštenju, koliko je važno da pomognem slabijima, da razumem i poštujem one koji drugačije misle. Prijatelji su mi kao porodica, uče me mnogo čemu i uvek svojim savetima vraćaju u stanje mira. Profesor Predrag Ejdus me je primio na klasu i tako mi pružio šansu da se bavim ovim poslom. Od njega sam naučio koliko je bitno raditi na sebi.

Da li i dalje radi kamera koju vam je tetka poklonila?

- Da li mi verujete da radi i posle 30 godina? (smeh) Čuvam sve kasete koje sam snimio, i mislim da je pravo vreme da ih premotam, pustim i podsetim se ko sam bio, preispitam gde sam sada i šta još treba da uradim u budućnosti.