DA SA SVOJIM EGOM BUDEŠ NA "VI": Lazar Nikolić o misterioznom, ali dobroćudnom Petru u "Kalkanskim krugovima", snu da bude fudbaler i glumi

U prvoj sezoni njegov lik je otuđeni, mentalno zaostao mladić, zvani Mačiji smeh, koji se krio u šumi Zabran i mnogima u selu Dol terao strah u kosti. Međutim, u drugom ciklusu isti taj junak je prihvaćen kao Petar, sin Velibora Matića (Žarko Laušević), dobroćudni džin koji se brine o pčelama i sa kojim su se meštani sprijateljili. Ovom ulogom Lazar Nikolić je privukao pažnju javnosti, ali njega gluma nije oduvek privlačila. Odrastao je u Budvi uz obalu Jadranskog mora gde je ronio, lovio ribu, igrao fudbal i sanjao da postane golman.

Ljubav prema "bubamari" odvela ga je na drugi kraj sveta - u Singapur na Olimpijske igre mladih. Zbog ljubavi prema jednoj devojci iz rodne Crne Gore preselio se u Beograd i upisao Fakultet za diplomatiju i bezbednost. Tek po povratku u Podgoricu se zaljubio u glumu i ta ljubav i danas traje. Studirao je na Fakultetu dramskih umetnosti, gledali smo ga i u serijama "Biser Bojane", "Preživeti Beograd", "Tajne vinove loze", a trenutno u Somboru priprema komad "Radovan Treći".

Šta vam je bilo najviše izazovno u ulozi Petra Matića, koja je fizički, a i psihički veoma zahtevna?

- Kao što su i gledaoci videli, nisam imao tekst. Zahtevno je bilo da sve ono što želim da kažem izrazim kroz unutrašnju radnju, emocije, facijalnu ekspresiju i da ljudi mogu da saznaju šta hoću. Ukoliko sam to uspeo, veoma mi je drago. Iz raznih izvora sam se pripremao i čitao o bolesti koju taj lik poseduje. Razmišljao sam o tome da te osobe uglavnom reaguju instinktivno i u većini slučajeva kada osete strah ili iznenađenje ramena im se skupe i uvek su u grču. Prva sezona je bila malo više zahtevna u fizičkoj transformaciji, a i Petar je bio u šumi, konstantno u pokretu, pa je bilo i dosta trčanja.

Razmišljao sam i o deci sa tim potrebama, i želeo sam da ih verodostojno predstavim.

Ako su ljudi to prepoznali, još mi je draže.

Kako biste vi opisali ovaj lik koji je na mnoge ostavio snažan utisak?

- Ono što me je uvek vodilo jeste da je to dete zarobljeno u telu 25-godišnjaka. On je i dalje ostao emotivan, neiskvaren i pri tom sve jasno vidi jer njegov instinkt je vrlo jak. Petar sve likove u seriji vrlo dobro oseća i prepoznaje njihove namere. On intuitivno reaguje i uvek se ispostavi da je u pravu kada oseti da je neko u opasnosti ili da je ugrožen, ali takođe i da je neko dobar ili pravičan. Petar mnogo bolje putem svojih "satelita" shvata situaciju nego ostali likovi.

Koja je bila najteža scena u "Kalkanskim krugovima" i zašto? Vrlo emotivna je ona u kojoj Petar umire na Veliborovim, odnosno očevim rukama...

- Bilo je dosta zahtevnih scena, ali mislim da je upravo ta ostavila najveći utisak o mom liku na gledaoce jer tu prvi put čisto progovori. Kada Velibor kaže: "Pođite u Zabran i donesite malo kreča, to će mu pomoći", a Petar kaže: "Neće", i samo ga gleda u oči i dira ga po licu. To nije toliko fizički zahtevno koliko je dirljivo i koliko se energija prelila po celoj ekipi iza kamere i nama koji smo učestvovali u kadru. Žarko Laušević, Vojin Ćetković, Anja Pavićević i ja smo se borili da tu scenu ne napravimo patetično i da to ne bude kliše smrti. Mislim da se upravo zato scena nekako prenela na ljude i da su mogli u pravom smislu da je dožive. Publika je vrlo emotivno reagovala na tu scenu i zato mislim da je bila jedna od najtežih.

Kakav je kao partner i otac Žarko Laušević?

- Prihvatio bih ulogu Petra jer je zahtevna i takve transformacije glumci, nažalost, u poslednje vreme ređe dobijaju, ali kada sam čuo ko će biti moj direktni partner u seriji, bio sam veoma uzbuđen. Imao sam sreće što sam kao mlad glumac na početku karijere igrao sa njim. Neverovatno je iskustvo da mi Žarko bude prvi filmski otac. On je veliki profesionalac, veliki umetnik, veliki čovek i neko od koga može dosta toga da se nauči.

Pravi je partner, koji uvek daje sve od sebe i koji uvek ispoštuje svog kolegu do kraja.

Pogledima smo se razumeli i sve je samo teklo i te scene sa njim nikad neću zaboraviti.

Sada sam se zbunio jer ne umem da pričam o Žarku, kog mnogo volim.

Najavljena je i treća sezona, i sve zanima da li ćemo ponovo da vidimo Petra Matića.

Možda kao nekoga ko novoj Baba Gubi, odnosno njegovoj majci Magdaleni (Paulina Manov) pomaže da očuva mitski Zabran?

- Ne bih smeo da govorim o trećoj sezoni. Mogu da kažem da mi je bilo fenomenalno sa Paulinom. Stvorili smo predivan odnos, kako glumački, tako privatno i od nje sam dosta naučio. I danas pamtim njen komentar "Petar u tebi živi". Kroz celu seriju se provlači replika "Zabran nekom daje, nekom oduzima". Pitanje je da li je Petar nastradao zbog Zabrana, ili zbog toga što je prepoznavao u svim likovima dobro i zlo. Nejasno je i da li je Zabran za njih oboje napravio dobro, ili nije, ali meni je bitno samo da su se oni sreli i upoznali. A to da li su na neki način možda negde zajedno ne mogu da kažem zbog treće sezone.

Kako sa ove vremenske distance posmatrate davnašnji san da postanete golman koji vas je odveo u Singapur 2010. godine na Olimpijske igre mladih?

- Fudbal je moja prva ljubav. Bio sam golman 10 godina i bio sam reprezentativac Crne

Gore i baš te 2010. smo bili na Olimpijskim igrama mladih u Singapuru. To je jedan od najlepših perioda mog života u kom sam upoznao dosta mojih i današnjih prijatelja. Kada se sretnemo, uvek se rado sećamo priprema, utakmica, gostovanja, turnira, druženja i anegdota. Sport me je naučio kolektivu. Uvek se vodim time da je džaba ako neko da tri gola, a izgubimo 4:3 jer to nikome ništa ne znači. Mislim da timski duh mora da postoji i to je paralela između sporta kojim sam se bavio i glumačkog posla koji trenutno radim.

Svaki projekat, bila to predstava, serija ili film, kolektivni je čin i niko ne može da igra sam za sebe i moramo svi da radimo za projekat.

Nakon srednje škole upisali ste Fakultet za diplomatiju i bezbednost u Beogradu. Kako se gluma uopšte uklopila u vaš životni put?

- Upisao sam taj fakultet jer sam se još donekle bavio fudbalom, ali iskreno, to je bilo zato što sam tada bio sa jednom curom koja je studirala u Beogradu. Samo mi je bilo bitno da sam u istom gradu sa njom i tako sam dospeo na diplomatiju i bezbednost. Ne mogu reći da nisam bio dobar student jer sam imao dobre ocene, ali jednostavno to me nije interesovalo i nisam se u tome pronalazio. Potom sam se vratio u Podgoricu i sasvim slučajno sam otišao u školu glume "Prazan prostor" kod Petra Pejakovića, Slaviše Grubiše i Marije Backović i zaljubio se u glumu. Bio sam dva-tri meseca u toj dramskoj sekciji i otišao sam na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Šta ste tokom dosadašnje karijere naučili da je važno u glumi?

- Vratio bih se na reči moje profesorke Marije Milenković koja nas je uvek učila etici ovog posla. Tačnije, da u bilo kom trenutku moraš biti profesionalac, da sa svojim egom budeš na "vi" i da je najvažnije u glumi biti priznat, a ne poznat. Profesionalizam znači i to da poštuješ ljude, da budeš empatičan i da posao radiš do kraja, pa kako god to ispalo, ali da bude pošteno i časno.

Odrastali ste u Budvi, a uloga u "Biseru Bojane" vratila vas je na obalu Jadranskog mora. Imate li sada vremena za hobije poput ronjenja i ribiolova kojima ste se nekada bavili?

- Ranije sam mnogo vremena provodio sa mojim prijateljem Lukom iz Petrovca, koji ima svoju barku. Nas dvojica smo zajedno "ribali" i ronili, ali bogami poslednjih nekoliko godina to se malo izgubilo jer svako je otišao na svoju stranu. Kada dođem u svoju Budvu, volim da se nađem sa prijateljem ili porodicom, pa da napravimo večeru ili ručak, popijemo malo vina i da nam bude lepo. Taj osećaj pripadanja i sigurnosti je jako važan.

Kako vi u ovom, možda ne tako lepom trenutku, istrajavate u svojim snovima i nadanjima?

- Trenutak ili vreme nije dobro. Udaljili smo se od Boga, od duhovnosti, od nekih moralnih načela, od domaćina, od domaćice, od onoga što nas je krasilo i od onoga što se zove empatija. Ne želim nikog da kritikujem i mislim da, počevši od sebe, svako od nas kada bi čistio svoje dvorište imalo bi smisla da se ide dalje. Dok god ljudi osuđuju druge i uzdaju se da će drugi nešto uraditi, mislim da tu nema sreće. Kada bi svako od nas samo malo doprineo za boljitak, svima bi bilo dobro. Mi kao pojedinci ne možemo da menjamo svet, ali možemo da menjamo sebe.

BREME JE VELIKO, ALI VOLIM IZAZOVE

POSLE pola veka od premijere u Ateljeu 212 sa velikim Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi, pripremate predstavu "Radovan Treći".

- U Somborskom narodnom pozorištu u koprodukciji sa "Grad teatrom" radimo kultni komad "Radovan Treći", koji će u avgustu imati premijeru u Budvi na festivalu "Grad teatar". Tumačim lik kelnera, koga je u prvom izvođenju igrao Taško Načić. Breme je veliko, ali volim izazove. To će biti jedna dobra predstava i pravi je trenutak da se postavi na repertoar, jer taj komad je svevremen, kao i svaki od Dušana Kovačevića. Kada se zagrebe po tom komadu, to je najmanje komedija, a najviše tragedija jednog društva i jedne zajednice.