NAJLEPŠE TEK TREBA DA MI SE DOGODI: Igor Benčina o liku blizanaca u "Nemirnima", ambicioznom muzičaru u "Kruni"...

Glumcu nad kariranim stolnjakom i šoljicama kafe društvo pravi kolega Vahid Džanković sa kojim se srdačno rastaje kako bi nam posvetio malo slobodnog vremena koje je "ukrao" od snimanja filma i serije "Kruna". Dok koračamo ulicom Strahinjića Bana, vedar i nasmejan Igor se pozdravlja sa svima koje srećemo. Na suprotnom kraju raskrsnice glumac uočava dobro znano lice prijatelja i zviždukom doziva reditelja Ognjena Jankovića u čijem debitantskom ostvarenju "Zlatni dečno" je skoro igrao jednog od glavnih likova. Na velikom platnu Benčina se prvi put pojavio 2004. u filmu "Kad porastem biću kengur", a odmah zatim i na malim ekranima u seriji "Jelena". Ipak, glumu je diplomirao tek 2010. na Akademiji umetnosti beogradskog Alfa univerziteta, u klasi Nebojše Dugalića. Zapažene uloge imao je u britansko-francuskoj krimi-drami "Poslednji panteri", kao i u serijama "Žigosani u reketu", "Žmurke", "Pet", "Grupa"...

Nedavno smo ga gledali i kao sveštenika, oca Branislava u horor misteriji "Crna svadba".

Sada nas u trileru "Nemirni" (vikendom, od 21.00, na Superstar TV) očekuju blicanci Predrag i Nenad u tumačenju Igora Benčine, koji za "TV novosti" o ovome kaže:

- To nije uloga, više je nepogoda koja se pojavljuje kroz likove blizanaca. U startu smo se reditelj Darko Nikolić i ja složili oko toga kako ćemo to da izvedemo. Nismo hteli da budemo pretenciozni, da ulazimo u psihologiju likova i da ih razrađujemo nego smo ih stilizovali i potpuno eliminisali to da je jedan ovakav, a drugi onakav. To, zapravo, nisu Predrag i Nenad, već jedan te isti čovek. Meni je njihova vizuelna pojava izuzetno zanimljiva, jer kao da je u pitanju apsolutno isti tip. Stvarno retko možeš da vidiš da su blizanci, koji imaju 30 ili 40 godina, i dalje toliko isti, kao u ogledalu. Verujem da će ljudi, dok budu gledali seriju "Nemirni", da dožive bizarnu situaciju kao kod Kjubrika u filmu "Isijavanje" kada se pojavljuju one male devojčice. Jedva čekam i ja da pogledam tu seriju i mislim da će biti zanimljivo. Neka bude samo pola od onoga koliko je bilo na setu i biće fenomenalno.

Već duže vreme snimate film i seriju "Kruna", gde tumačite glavnu ulogu, i to muzičara.

- Samim tim što je to glavni lik, reditelj Vasilije Nikitović i ja smo morali na drugi način da ga obradimo i da mu damo dušu. Taj junak ima različite faze i momente u životu. On je tip koji je zbog svoje ambicije prodao sve i izdao svoje najbliže da bi se na kraju suočio sa samim sobom. Da li će se preobraziti i šta će se sa njim desiti, nema smisla da pričam jer ljudi to tek treba da pogledaju u filmu i seriji.

U jednoj od scena ovog ostvarenja ovenčani ste slavom koju simboliše i kruna na vašoj glavi. Kakav je osećaj?

- Ako me pitate kako mi je bilo da nosim krunu na glavi, mnogo je zabavno (smeh). Ta kruna je metafora za mnoštvo situacija u kojima će ljudi da se prepoznaju i da shvate šta žele od života i ka čemu streme. Na kraju filma će verovatno videti koliko to zapravo ima smisla.

Šta za vas ima smisla i bez čega ne možete u životu, a nije gluma?

- Ne mogu bez toga da posmatram sebe kao da sam dete i bez neke vrste takve slobode. Ne volim kada sebe previše ozbiljno doživljavam. Mislim da svaki čovek treba bar jednom nedeljno da odvoji tri sata tokom kojih će malo da popusti, da pokuša sebe da gleda ne suviše ozbiljno i da možda tako sebe bolje sagleda. Mislim da najlepše i najveće stvari na polju glume tek treba da mi se dogode.

Mnogi bi rekli da je to beg od odgovornosti i života odraslih. Možda vas zato ljudi doživljavaju kao večnog dečaka.

- Mi, glumci, izražavamo se kroz kadar i kroz pozorište, a možemo i da pričamo o tome i da komentarišemo druge i naš rad. Ono što je meni najbliskije i kako zapravo najviše volim da se izražavam je kroz ono što radim ispred kamere. Nekako mi je najčistije i najlepše kad me ljudi iz te perspektive prepoznaju i tumače. Mislim da je u suštini najlakše i da možeš u svakom trenutnku, pogotovo kada imaš neku vrstu popularnosti, da eksploatišeš svoj život i da nalaziš razne razloge da pričaš o sebi privatno, što nije moj izbor. Možda to radim da bih sačuvao što više kod ljudi taj utisak koji opisujete.

Volim ovo što radim i volim da ljudi to prepoznaju, a ne mene kao Benčinu Igora, kao lika privatno, kao nekog popularnog čoveka u Srbiji ili šire, nego kao nekoga ko tumači raznorazne likove.

Da li vas više pogađaju kritike nepoznatih ljudi ili kada dođu od nekog vama bliskog?

- Kritike mi uopšte ne smetaju. Kada neku ulogu odigram, volim da slušam kako drugi to komentarišu čak i više nego sam da opisujem to što sam radio. I uvažavam svačije mišljenje. Kada mi na ulici priđe čovek koga ne poznajem, veoma mi je zanimljivo da ga čujem jer znam da se to što priča ne tiče mene privatno nego nečega što sam radio, pa mi on otkriva kakav odnos ima prema tome. Postoje, naravno, bliski ljudi oko mene sa kojima možda češće razmenim te utiske, ali mnogo mi znači bilo čija i pozitivna i negativna kritika.

Kad pominjete to što ste radili, a mnogo je toga, veliki uspeh i kod nas i u svetu postigli su film i serija "Zlatni dečko". Kako vam sada, posle određenog vremena, sve to deluje?

- To je jedna od stvari koje su mi drage, pre svega zato što sam radio sa mladim čovekom, Denisom Murićem, koji je sjajan glumac, i sa još nekim ljudima, poput reditelja Ognjena Jankovića. Veoma mi je blizak moj junak Maki zbog moje istorije i nekih ljudi koje sam poznavao u detinjstvu. Imao sam mnogo i privatno takvih odnosa, kao što je onaj između Makija i Denisa. Zapravo tih relacija dva generacijski daleka, a, opet, jako bliska čoveka. I bio sam i u jednoj i u drugoj ulozi i zato mi je bilo važno da to pred kamerom napravim da bude organski, da bude živo.

Sa Denisom Murićem ste još ranije sarađivali u seriji "Grupa".

- Da, i Dendža je bio tada još mlađi, ali super smo i tu radili. Kad se setim "Grupe", imam veoma lepa iskustva, jer to je bilo nešto potpuno drugačije. Prvobitno je trebalo da se uradi serija "Odeljenje", koja je napravljena 2013. i u kojoj sam igrao glavnog junaka, inspektora Dragana Đukića. To je bila prva kriminalistička serija kod nas dok još ni jedna takva nije postojala i dok nisu u većem broju počele da se snimaju. Vizuelno i idejno se izdvajala od svega što se tad pojavilo, međutim, zbog finansijskih poteškoća nije do kraja realizovana i 2014. je emitovana samo pilot epizoda. Tek nakon nekoliko godina na tragu te serije napravili smo "Grupu" u kojoj su neki likovi izmenjeni, pa sam tako igrao inspektora Gagu. Krivo mi je što pre deset godina "Odeljenje" nije dobilo zamah, ali dobro...

A kako je vaša glumačka priča počela? Ko je presudno uticao na to da se zainteresujete za ovu vrstu umetnosti?

- To je davno, stvarno davno počelo. Još pre osnovne škole sam se glupirao i stalno sam izvodio neke kerefeke. Bio sam ne baš hiperaktivan, ali svakako sam bio živahno dete.

Kada sam krenuo u osnovnu školu, moja učiteljica Smilja me je ubacila u neke grupe da tamo glumim i da se osećam zbog toga dobro pred drugima i da mi to bude nešto važno i zanimljivo. Kao što je imala sluha za mene, Smilja je osluškivala i svakojake klince, moje drugare u razredu koje su čak gledali kao neke delikvente i probisvete. Veoma je važno da deca imaju takve ljude, kao što sam ja imao tu moju Smilju koja je imala sluha da prepozna potencijale, talente i ljubavi mladih ljudi. Na tome se zapravo bazira društvo.

Bilo bi odlično kada bismo imali armiju takvih ljudi, recimo učitelja, koji bi imali dovoljno jak senzibilitet da prepoznaju tu decu dok su još mala i da one koji su nemirni ne gledaju sa predrasudama i odvajaju u ćošak nego da ih sve sa širinom posmatraju kao ljude koji su budući resurs ovog društva.
 

I PRIVATNO GLUMIM, KAO I SVI

DA li ponekad glumite i u privatnom životu?

- Naravno, kao i svi mi. Gluma i jeste toliko zavodljiva i toliko divna jer kada glumac to ozbiljno radi većina ljudi se prepozna u tome što gleda. Svako od nas u privatnom životu svakodnevno menja likove i glumi u zavisnosti od situacije i od toga šta mu treba. Kada je dobra, gluma i na televiziji i u pozorištu ljudima je jako zanimljiva, jer dok nešto gledaju oni u svojim glavama demontiraju sebe.