OSEĆAM KAD ENERGIJA POKULJA ILI NEMIR NABUJA: Ivan Đorđević DŽudi o likovima političara u "Južnom vetru" i "Klanu"...
U NEDAVNOJ medijskoj prašini koja se podigla oko serije "Južni vetar: Na granici", pored imena američkih zvezda, Vilijama Boldvina i Erika Robertsa, provuklo se i ime Ivana Đorđevića Džudija zbog uloge kontroverznog političara Popovića.
Našem talentovanom glumcu ovo nije ni prva rola vlastodršca, niti prva saradnja sa svetski poznatim kolegama. Lik političara dočarao je u "Klanu", dok je sa Rejfom Fajnsom i Džerardom Batlerom sarađivao u filmu "Koriolan". Đorđević je u lepezu odigranih likova dodao i doktora Luku u "Urgentnom centru", novinara Vesu u "Ubicama mog oca" i "Državnom službeniku", misterioznog ubicu Zoroa u "Tajkunu", stjuarta Stanka u "Aviondžijama" i mnoge druge. Dok čeka premijeru ostvarenja Mladena Đorđevića "Prvi maj", trenutno snima film i seriju "Kafana na Balkanu".
- To nije baš po motivima života Ace Lukasa, jer je uzeta samo njegova tranzicija iz pank roka u folk. Sve ostalo što smo nadogradili, naša je priča, prvenstveno rediteljke Suzane Purković, zatim Mladena Sovilja, koji igra glavnu ulogu, pa na kraju i moja. Igram menadžera po imenu Vanja, koji kao da je lutkar i koji sprovodi glavnog junaka kroz karijeru, a i život. Zanimljivo je da je u "Tajkunu" moj dragi kolega Marko Baćović igrao takvog čoveka, lutkara, a moj karakter, Zoro, bio je u njegovoj milosti i bio je sredstvo u tuđim rukama. Danas je prosto tako, imaš ljude koji povlače konce i imaš ljude kojima se pomakne ruka kada neko povuče konac - kaže, za "TV novosti", Ivan Đorđević Džudi.
Da li je i zašto zanimljivo biti u takvoj poziciji?
- Ako me pitate privatno, uopšte mi nije zanimljivo. Dosta mi je teško da igram takav karakter, ali je i izazovno, i to je ono što me pokreće u "Kafani na Balkanu". Serija prati skoro godinu dana života glavnog junaka. Zamislite da sve to vreme neko mora da vuče konce. To je ozbiljna šahovska partija. Volim šah, ali me umara nadigravanje i smišljanje poteza pre protivnika u šahu, a samim tim i u životu. Pritom, ovde povlačite poteze za drugog i morate da izračunate umesto njega šta će se sve desiti. Ta manipulativna igra mi uopšte ne odgovara i ne sviđa mi se.
Niz uloga u krimi žanru započeli ste likom novinara, potom i urednika Vese, sa kojim ćemo se ponovo družiti u sedmoj sezoni "Ubica".
- Krimi žanr se kod nas uspostavio sa "Ubicama", čiju prvu sezonu je režirao Predrag Gaga Antonijević. Još tu smo se sjajno razumeli i posle sam igrao kog njega i u filmu "Zaspanka za vojnike". Lik Vese sam gradio prema primerima novinara kakvih imamo dosta danas, a imao sam prostora da bude čak i situaciono duhovit. On je stvarno moneta za potkusurivanje velikih i takođe sredstvo u nečijim rukama. Kada Vesa iz nemoći, slabosti ili svojih prohteva, pokuša da se uhlebi, da se prepusti nekom, onda je to tragikomično.
U "Klanu" smo videli spregu kriminala i države, a jednu stranu te medalje predstavljao je i vaš lik - političar Zlatko.
- On je mešavina trojice političara koji su i bili vladajuća struktura u tom trenutku na koji reditelj Boban Skerlić ukazuje. Ali Zlatko je tip koji stvarno misli da može da izvuče moralnu vertikalu jer duboko veruje u to što radi. Na kraju u seriji niko nije pobedio, samo se desila rokada svega. Kriminalci su ubijeni ili uhapšeni, ali ostali su drugi koji su zauzeli njihova mesta. I umesto jednih, došli su neki drugi političari, i taj krug se i dalje vrti.
Da li je junak u "Južnom vetru" bio moralniji od ovog iz "Klana" ili samo nije mogao da se izbori sa ubistvom koje je naručio?
- I to je opet stvar izbora i kompromis u koji je čovek ušao zarad ličnih slabosti. Njegov osećaj griže savesti i poslednja moralna granica koja je ostala kod njega, non-stop su mu kucali na vrata. I zbog toga što nije znao kako da se izbori sa tim što je učinio, završio je tako što se ubio.
Imali ste nedavno "izlet" sa "Aviondžijama" u žanru komedije, za koji kažu da je najteži. Kakvo je vaše iskustvo?
- Volim to da radim. Jeste teško, ali ako zabavim sebe u okviru jedne scene, mislim da ću zabaviti i druge. To ne mora nužno da bude tačno, jer nisam nikakav reper za duhovitost niti je moj smisao za duhovito isti kao kod nekog drugog, ali za smeh ne znam drugačiju formulu. Nekada to može da bude manje, nekada više smešno ili da ne bude smešno uopšte, ali u svakom slučaju meni je zabavno i ne mogu da se otrgnem od toga.
Kako se predajete tolikim različitim junacima?
- Kao glumac moram da budem otvoren, da osetim ljude i njihovu energiju. Zatim da se zapitam iz čega ide i zašto je krenula da kulja ta pozitivna ili negativna energija ili zašto je nabujao nemir. Onda pokušam sebi da objasnim šta je sa tim čovekom i zašto ga to toliko u tom trenutku titra. Kao glumac, dakle, moraš da se otvoriš prema nekome, da "načuljiš" svoje senzore i da pustiš nekoga blizu sebe da bi osetio i shvatio koji su mehanizmi njegovog funkcionisanja, jer su različiti za svakog od nas.
Često vas na televiziji pratimo u krimi dramama, a šta vama, kao gledaocu, nedostaje na našim malim ekranima?
- Kada su domaće serije triler, akcionog i krimi žanra, a među prvima "Ubice mog oca", počele da se prate i postale trend, TV autori su shvatili da nam je to nedostajalo. Ali sada bismo mogli malo da izađemo iz toga i da publici isporučimo i nešto drugo. To se već pomalo dešava. Serija Gordana Kičića "Mama i tata se igraju rata" je mala, sjajna priča, koja je meni beskrajno šarmantna i duhovita. Mislim da nam je sada potrebno više takvih sadržaja.
Kojim temama se bavi film "Prvi maj" i šta možemo da očekujemo?
- Film se bavi propadanjem radničke klase, koja više ne postoji. Razne sudbine raznih ljudi povezuje jedna priča. Sagledaćemo je iz njihovih životnih vizura. Neizmerno mi je drago što je reditelj Mladen Đorđević posle 10 godina došao do drugog igranog filma i mnogo mi je drago što sam opet deo njegovog izbora i ove podele. Tu su sjajni Tamara Krcunović, Leon Lučev, Olivera Viktorović, Mirsad Tuka, Toma Trifunović, Silvija Križan i još mnogo dobrih glumaca. Biće to veoma živopisan film.
Na koji način vam je gluma promenila život?
- Neupitno je da menja i karakter i osobu, ali ne nužno nagore. Mene trenutno menja i čini srećnim, uz sve ludilo koje gluma nosi. Uprkos tome što nemamo razvijenu filmsku ili TV industriju, zadesio nas je talas hiperprodukcije, pa sam srećan što mogu da radim ovaj posao.
Koliko je odrastanje uz oca glumca uticalo na to da se i sami popnete na scenu i stanete pred kameru?
- Naravno da jeste. Isprva nisam hteo da se bavim glumom, ali onda sam završio srednju školu, nisam imao pojma šta ću sa svojim životom, i rekao sam hajde da probam ono što sam živeo celo detinjstvo. Moj ćale je bio glumac u Somborskom narodnom pozorištu, a onda smo se preselili u Zrenjanin, tako da sam iza bine posmatrao ljude u dva različita teatra. Gledao sam i predstave koje jesu i one koje nisu za decu, i to čoveka u tom uzrastu mora da oblikuje. Bilo je neminovno da to ostane ukorenjeno u meni, i to je bila inicijalna kapisla da se bavim ovim poslom.
Kako danas tata Dragan gleda na to što je sin postao i postigao i da li daje savete?
- Drago mu je, ali ne pričamo o glumi. Nas dvojica se na tom polju ne razumemo najbolje, jer on ima svoje metode rada, a ja svoje.
Koji osećaji vas obuzmu kada ste zbog posla ponovo u rodnom Zrenjaninu?
- Svaki put kada odem u taj grad i kada igram predstavu, želim da bude što više publike, da bih nešto tom gradu darovao i da to bude što bolje. U tom gradu su mi prijatelji, tamo mi je detinjstvo i milion sećanja i osećanja koja me vežu za taj kraj, a i moja supruga je Zrenjaninka. Beograd je sada moj grad, a Zrenjanin je beg koji mi dobro dođe i zona odmora u odnosu na ceo moj život.
VEĆ DESET GODINA SAM DON ŽUAN
IVAN Đorđević Džudi ima angažman i u pozorištu, pa je u rodnom Zrenjaninu član teatra "Toša Jovanović". Za naslovnu rolu u predstavi "Don Žuan" dobio je i nagradu "Zoranov brk".
- Nedavno smo sa "Don Žuanom" gostovali u Crnogorskom narodnom pozorištu. Predstava je već 10 godina na repertoaru, a režija je delo Igora Vuka Torbice, koji je na moju veliku žalost pokojni. To je bila moja prva saradnja sa njim, i predstavu negujem, što ne doživljavam kao obavezu nego kao želju da bude što duže na repertoaru. Godine u njoj nisu presudan faktor, možemo je igrati i celu sledeću deceniju, jer svako uvek može biti Don Žuan kakvog je Igor postavio sa mnom.