DRAGO MI JE ŠTO VIŠE NISAM DEVOJKA IZ GRADA: Melani Vud, zvezda serijala "Australijski lovci na zlato" o životu u divljini

Njeno ime je Melani Vud. Junakinja je dokumentarnog serijala "Australijski lovci na zlato: pomoć rudnicima", koji će da se od 1. maja emituje na kanalu Vijasat eksplor (radnim danima u 22.00), a koja je sa 45 godina rekla zbogom civilizaciji, porodici i stalnom kancelarijskom poslu, i bezbednost grada zamenila negostoljubivom australijskom divljinom. Pitate se zašto? Isto to pitanje postavili su sebi rudari i tragači za zlatom kada je jednog jutra na njihovoj prašnjavoj iskopini osvanula plavuša iz Melburna i rekla im: "Dobro jutro. Došla sam da tražim zlato sa vama".

U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", Melani nam otkriva da li je to zaista bila odluka preko noći i da li se kaje zbog nje.

- Sedela sam u kancelariji jednog dana. Imala sam klasičan posao od devet do pet. I sve muke koje idu uz to. Saobraćaj svakog jutra, gužve, gradska buka, nervoza, a i sam posao je bio veoma stresan. Sećam se da sam pomislila kako ću se osećati ako budem ovde za godinu dana ili za pet. I to nije bio lep osećaj. Prvi put sam samo žudela za avanturom. Imala sam snažnu potrebu da uradim nešto što će me naterati da izađem iz svoje zone komfora i uradim nešto potpuno drugačije. Bila je to odluka u trenutku. Samo sam ustala od stola i rekla kolegama, tom poslu i mom dosadašnjem životu - "doviđenja". Sutra sam već postala rudar - uz osmeh koji zrači zadovoljstvom otkriva nam Melani, dodajući da ju je kojim slučajem neko pitao isto to pitanje samo šest meseci ranije, nikada ne bi ni pomislila da načini tako rizičan potez.

Kakva je bila njihova reakcija, vaše porodice i prijatelja kada ste izabrali ovaj put? Da li su bili iznenađeni?

- Bili su šokirani. Međutim, moja mama je ipak uvek bila moja velika podrška. Rekla mi je: "Samo jednom se živi. Nikad ne znaš koliko ćeš dugo biti na ovom svetu. Ako je ovo nešto što želiš da uradiš, idi i uradi to. Šta je najgore što može da se dogodi?". Tata je imao malo drugačiji stav. Plašio se jer je znao da je u divljini vruće, ima zmija i raznih opasnosti. Smatrao je da je to svet kojim dominiraju muškarci. A neki od mojih prijatelja su mislili da sam potpuno poludela. A verovatno i jesam malo luda (smeh).

Zanimljivo je da sam odluku donela nakon što sam na televiziji sa tatom gledala jednu od sezona "Australisjkih lovaca na zlato". Rekla sam mu tada: "Tata, ja idem da tražim zlato".

Tada je mislio da se šalim, ali nekoliko dana kasnije je verovatno zažalio što me nije ozbiljnije shvatio.

Razumemo vašu želju za avanturom, i potrebu da promenite život iz korena, ali većina žena se u tom trenutku odluči da ofarba kosu ili promeni frizuru. Vi ste rešili da postanete rudar. Zašto ste odabrali baš to zanimanje?

- Dok sam gledala tu emisiju, delovalo mi je da je taj posao drugačiji. Izgledalo je kao nešto što je veoma drugačije, ali i uzbudljivo. Kada mi se posle samo nekoliko dana ukazala prilika da zaista doživim to neverovatno iskustvo, bila sam sigurna da to ne može da bude slučajnost. Doživela sam to kao neki znak, poziv sudbine. Zato sam obećala sebi da ću probati. Najgore što je moglo da se dogodi u tom trenutku bilo je da ne uspem i da se vratim kući.

Sećate li se svog prvog radnog dana na poslu lovca na zlato?

- Apsolutno! Sada kad se prisetim tih dana, svesna sam da pojma nisam imala u šta se upuštam. Prvih osam meseci živela sam u jednostavnom šatoru, koji je više bio improvizovana tenda nego ozbiljno sklonište. Bila sam okružena zmijama i ogromnim gušterima. Tuširala sam se vodom iz creva. Bilo je ta zaista veliko kulturološko iskustvo za mene. Bukvalno sam u utorak spavala u krevetu na dušeku, u stanu sa klima uređajem, kuhinjom, kupatilom i TV-om, a u sredu ujutru sam bila u prašini oslonjena samo na sopstveno uverenje da ja, devojka iz grada, mogu da preživim u toj sredini. Sećam se da sam ceo prvi sat kada sam došla na lokaciju provela ćuteći. Nisam znala šta da kažem.

Tada sam odlučila da taj svoj kutak divljine učinim što prijatnijim. Čudo je šta malo farbe i nekoliko fenjera mogu da učine za samopozdanje. Kada sam malo sredila taj moj novi dom, rekla sam sebi: "Imaš neverovatnu priliku da proživiš jedno neverovatno iskustvo. Biće teško, ali ovo je ono što će te učiniti srećnom. Hajde da vidimo koliko si zaista snažna".

Da li ste ikada razmišljali da napustite svoj novi život, ili da jednostavno nećete uspeti u vašoj nameri?

- Prvih nekoliko dana bila sam malo nostalgična. Nekoliko puta kada sam bila na ivici suza jesam sebi postavila pitanje hoću li moći da izguram taj moj san do kraja. Normalno je da se čovek preispituje. Ali onda sam počela da ustajem veoma rano svakog jutra, pre zore. Išla sam okolo i tražila od ljudi da me nauče kako da upravljam bagerom i utovarivačem. Želela sam da naučim koliko sam mogla, i već za dan ili dva više nisam imala vremena da se sažaljevam. Kada ste na nogama 13 sati dnevno, učeći ne nove veštine, nego ceo jedan novi život, vaš um počinje da se menja. Tada sam shvatila da čovek zaista nije svestan svojih mogućnosti. Dodatnu snagu davali su mi i ljudi sa kojima sam radila, uglavnom muškarci, koji su bili oduševljeni time što sam pokazala hrabrost i odlučila da istrajem. Imala sam potrebu da ih ne izneverim.

Uželite li se grada ponekad?

- Retko, i taj moj povratak na beton traje veoma kratko. Posle sedam dana na asfaltu brzo se setim zašto sam sa njega pobegla. Drago mi je što više nisam devojka iz grada.