INTERVJU - Nebojša Dugalić: To je bilo vreme bez Boga, ali i njima je nešto bilo Bog

Među kojima su tri Sterijine nagrade, četiri "Zlatna viteza" u Moskvi, "Stojan Dečermić", "Zoran Radmilović", "Miloš Žutić", više priznanja matičnog Narodnog pozorišta u Beogradu... Ipak, Dugalić se nije pogordio u šta se uverio svako ko je sa njim prozborio nekoliko rečenica. Ta prilika ukazala se "TV novostima" na Cveti, na snimanju serije "Drug Marko" o Aleksandru Rankoviću. Tokom duge karijere Dugalić je odigrao mnogo istorijskih likova, među kojima i Josipa Broza Tita u seriji "Jovanka Broz i tajne službe", a sada je "ušao u cipele" čoveka koji je optuživan za prisluškivanje doživotnog predsednika SFRJ.

- U istoriji imate brojne primere najbližih saboraca koji postaju neprijatelji. To su istorijske zakonitosti od postanka sveta do danas, tu nije bilo nikad bitnih razlika. Rankovićevi odnosi sa Titom i ostalim partijskim drugovima prolazili su kroz razne nesuglasice, previranja, lomove. Postojala je tenzija između želje da se očuva jedinstvo veće celine, respektabilne sile kakva je bila Jugoslavija, i pojedinačnih interesa unutar Federacije. Sa opadanjem Titove moći i uticaja, republike su polako počele da gledaju svoje poslove, pripremale teren za buduće rasparčavanje. Nije moguće da krhki temelji dugo traju, da laži dugo prolaze kao istina. To se u nekom trenutku mora srušiti, a rušenje Jugoslavije je, nažalost, bilo burno, dramatično, tragično, i plaćena je velika cena.

Posle ostvarenja "Državni službenik", "Vreme zla", "Čudotvorac Tumanski", "Vera", "Južni vetar", Dugalića trenutno gledamo u nastavcima serija "U klinču" i "Kalkanski krugovi". U igrano-dokumentarnoj seriji "Drug Marko", objašnjava glumac, sagledaćemo poznati period iz drugačijeg ugla.

- Imali ste generaciju koja je izvojevala pobedu nad fašizmom i dospela na vlast. Trebalo je snaći se u toj novoj poziciji, sa ideologijom koja je promovisana, sa ljudskim slabostima koje dezavuišu idealnu sliku sveta koja se nameće, neguje i predstavlja socijalističkoj zajednici. Ti su ljudi tokom decenija balansirali između raznih sila i dešavanja. Trebalo je razvijati zemlju, a nije bilo naivno odupreti se onome ko je pobedio Hitlera. Bila je, recimo, rezolucija Informbiroa 1948. godine. Kada je ta kriza prošla, došle su druge, sukobi unutar partije, pitanje kako namiriti pojedinačne gladi. Tako je i u porodici, među decom. Ona uvek gledaju da li su brat ili sestra dobili veću čokoladu. To je sve ljudski, iste zakonitosti vladaju kada je reč o bilo kojoj većoj celini, samo su u državi složenije. Tamo su otimanja za prostor dramatičnija, jer je ljudi više, pa su borba i glad veće.

Dugalić, inače veoma produhovljen čovek, ističe da ni u jednom vremenu čovek ne može bez vere, ove ili one vrste.

- Potreba za verovanjem u čoveku je iskonska, i samo je pitanje šta će biti predmet njegovog verovanja. To je bilo vreme bez Boga, ali bez obzira na to ljudima je nešto "bogovalo", i njima je nešto bilo Bog. U seriji "Drug Marko" moći ćemo da gledamo njihov način verovanja i truda da budu dosledni unutar ideologije i ideala za koje žive i stradaju. Verovanja nikada nisu stabilna. Čovek svakim danom redefiniše osnove i prostor svoje vere. Nije moguće držati se besprekorno dosledno unutar jednog okvira. Zato je važno videti kako izgleda čovek kada se sruše svi njegovi idoli, kada se sruše sve ideologije, kada ostane bez vere u ono u šta je verovao. To se događa i u hrišćanskom životu. Čovek često ostaje bez vere u boga. Čak i najveći svetitelji su prolazili kroz iskušenja, sumnje, neverovanja, unutrašnje lomove, kroz osećanje da ih bog ne čuje, da su ostavljeni izvan božjeg nadzora. To je univerzalno, i u principu svaka drama govori o slici čoveka koji je prepušten sebi, koji je ostavljen da u sebi izdrži sve te lomove, sve te sudare sa svetom, sa svojim slabostima, sa svojom konačnošću, sa svojom smrtnošću. U tom smislu između ljudi nema nikakve razlike. Svi ćemo mi isto zavrištati ako nam neka vrata priklješte prst, jer nas isto boli. Samo je pitanje kako čovek ustrojava postojanje dok ga ne boli.

Na pitanje u šta sada veruje pošto tvrdi da su verovanja promenljiva, Dugalić kaže da se to ne može jednostavno izreći.

- Čovek svakog dana mora da preispita gde stoji s obzirom na to u čemu ga taj dan zatiče. Danas me možda zatiče iskušenje moje sujete. Sutra će me zateći iskušenje mog besa. Prekosutra će na iskušenju biti odnosi sa bliskim prijateljima, i tako dalje. Svaki dan polažemo ispit svoje vere. U svakoj pojedinačnoj situaciji potvrđujemo ili izdajemo veru time kako se ponesemo. Zato nije lako saopštivo. Čovek treba da neguje naviku da u svakom trenutku postavlja sebi pitanje šta je to što je u svemu mera Hristova ili mera bilo čega u šta veruje, i da li je u saglasnosti sa time. Da li je u saglasju sa onim na šta je prizvan, što je njegova služba, odgovornost i cilj kada je o veri reč. Vera nije načelno ispovedanje pripadnosti nekoj zajednici nego je pitanje da li čovek živi u saglasnosti sa onim u šta veruje.

Predrasuda o glumcima je da su gordi, ali Dugalić naglašava da je to je individualno.

- Moje iskustvo je takvo da među kolegama malo primećujem tu sklonost. Možda spolja izgleda tako pošto su glumci izloženi javnosti, pa to deluje glamurozno, zbog slikanja, reflektora, bliceva... Suštisnki, moje isksutvo je takvo da u glumačkom svetu možda ima najmanje sujete. Zaista to mogu da tvrdim. Ima je kao i svuda, ali ima i drugih ljudskih slabosti. I to je individualno, prema tome kakav je ko karakter. Neko je kratkog fitilja pa lako pobesni, neko je egocentričan, neko nije, neko će se povući, neko će se boriti...
A na pitanje kako bi opisao sebe, kaže da čovek nikad ne poznaje sebe i ne može nikada o sebi da kaže kakav je.

- Kada misli da je najbolji, da je postupio najispravnije, uvek u njemu čuči klica gordosti, sujete, samozadovoljstva. To nije ništa strašno, ali trebalo bi toga da budemo svesni. Kada čovek učini najbolje moguće, treba da na svemu zahvali onome ko je darodavac svakog dobra i ne treba da misli da išta dobro potiče od njega samog. Ne bismo bili sposobni da činimo dobro ako nam ne bi bila data misao o dobru, ili ako ne bismo bili darovani sposobnošću da procenjujemo dobro i zlo. Neki ljudi s vremenom ogreznu, zanemare pitanje dobra i zla, neprestano moralno opredeljivanje. Kada se to relativizuje, svakako neće biti dobro. Bitno je da sebi zadamo da budemo neprestano budni, da stražarimo nad svojim impsulsima, da preispitujemo sebe. Lako vidimo da drugi ne valjaju i onda se ostrašćujemo, besnimo, ulazimo u sukobe i ratove, a ne postavljamo važno pitanje: odakle to pravo meni? Kada se neko na vas izviče, da biste odgovorili, morate da viknete jače od njega. Odakle mi sposobnost da jače budem besan od onoga ko se razbesneo na mene? Ako sebi to ne postavim kao pitanje, stalno će biti loše.

U seriji "Južni vetar - Na granici" mogli smo da vidimo sukob zla, oličenog u kriminalcima Marašu (Miloš Biković) i Baću (Miodag Radonjić), i dobra koga je dočarao Dugalić u liku monaha koji živi u zabačenom manastiru na Kosovu i Metohiji.

- Ta scena mi je baš draga, gledao sam je sada kada je emitovana. Drago mi je što se u takvoj priči pojavio taj motiv. Trudili smo se da taj događaj bude autentično ispričan i posvedočen, da ne bude naivan u smislu da neki monah koji je dobrica i živi po Bogu drži moralne propovedi zlikovcima. Iz perspektive iskustva vere kakvo taj monah ima, nije najvažnije kakav je ko grešnik nego je najvažnije da se svi ljudi spasu ili barem najveći broj njih. Ako ne gledamo na svet sa željom da svi budu spaseni, uvek ćemo u drugome gledati potencijalnog neprijatelja, a onda će taj drugi biti stalno spreman na neprijateljstvo. Ta podozrenja se gomilaju, i do neprijateljstva mora da dođe. Svako učitava u drugoga nešto zlo, i kada Maraš, kome su ubili brata, pita da li samo treba da oprosti kao da se ništa nije desilo, monah mu kaže "Pa to". Koliko god to delovalo neverovatno, nemoguće, nezamislivo, upravo treba samo oprostiti. Trudili smo se da ne bude ideologizacije, da napravimo scenu koja bi bila poziv na promišljanje, na to da čovek kaže da je svet pokušao sa svime osim sa pokajanjem, sa svime osim toga da se krene od sebe. Hajde da to probamo da rešimo, pa kada vidimo kako je teško nešto malo promeniti u sebi, onda ćemo shvatiti da nikome nije komotno u sopstvenoj koži.
Još jedan Dugalićev junak, profesor Teofil Petrović iz serije "Kalkanski krugovi 2", neraskidivo je povezan sa verovanjem, ali u sile koje nadilaze stvarnost i meštaju se sa magijom.

- To je isto potreba čoveka da nečim onostranim objasni sopstvenu stvarnost. Imamo osećaj da stvarnost u kojoj postojimo nije zasnovana na samoj sebi nego da mora postojati nešto što je prevazilazi. Prastara je težnja čoveka da nekako umilostivi više sile. Naravno to je i priča o našoj paganskoj svesti, paganskoj tradiciji, koja se kroz vekove mešala sa hrišćanskom. Poriv je isti - obuzdati zle sile i postaviti ih u poredak u kome čovek može da opstane.