PRED MURINJOM I FEDEREROM SAM OSEĆALA TREMU: Nina Kolundžija, voditelj, novinar i reporter, o sportu, životnim borbama i lekcijama...

Ovako, za "TV novosti", počinje razgovor Nina Kolundžija, jedna od retkih žena u Srbiji koja može da se pohvali titulom vičnog sportskog novinara. Još kao klinka sanjala je da bude uz sport, pa je odlučila da postane sportska novinarka. Po znanje je došla u Beograd na Fakultet političkih nauka, a od 2007. i u redakciju. Brzo je prešla put od novinara na sajtu do prve dame prezentera, a kasnije i urednika sportskih vesti na televiziji B92. Zabeležila je mnogo uspeha u karijeri, ali u proteklih nekoliko godina na privatnom planu proživela je pravu bitku. Voditeljka i novinarka, koju gledamo u "Jutru" na Prvoj TV, ostavila je iza sebe najteže razdoblje i borbu sa tumorom pankreasa. Najveću podršku u teškom periodu dao joj je suprug i kolega Aleksandar Gutović, sa kojim ima sina Luku.
- Ta životna epizoda je psihološki bila neuporedivo teža nego fizički. Nije bilo lako celu godinu čekati na operaciju. Na vreme sam otkrila zdravstveni problem, ali nisam znala da li ću ga na vreme rešiti jer je vladala epidemija koronavirusa. Nije bilo lako ni posle operacije, jer stignu drugi strahovi - šta ako se opet nešto loše desi... Ali kažu da je to normalno posle takvog iskustva i da je potrebno vreme da se izboriš sa tim. Kada sa bolničkog prozora razgovaraš sa porodicom, mnogo toga kasnije promeniš i lakše digneš ruke od nečega i nekoga ko nije vredan truda.

*Za šta vam je to iskustvo dalo vetar u leđa?

 - Kao i većina u današnje vreme, stalno sam negde žurila i nikada nisam imala dovoljno vremena. Posle onoga što mi se desilo, češće usporim i uživam u sitnicama. Primera radi, kada završim jutarnju smenu na poslu, volim da svratim u Šumice, koje su u mom kraju, da sama prošetam, sednem na klupu i popijem kafu ili čitam knjigu... Nekada sam na putovanjima želela što više da obiđem, da nešto ne propustim, pa da odem u kupovinu, a sada mi je gušt da sednem u lep restoran ili kafić, popijem kafu, posmatram ljude koji prolaze - jednom rečju, uživam...

 *Kada ste počeli da se bavite ovim poslom, kako ste rekli, cilj vam je bio da budete novinarka reporterka, a ne prezenterka vesti. Šta vam je sada draže?

 - I dan-danas novinarka reporterka jer tu je adrenalin, uzbuđenje koje novinarstvo nosi... Mnogo je lepše kada odete na teren, odnosno na utakmicu, takmičenje, šampionat i odatle izveštavate, jer tamo su mogućnosti da napravite izveštaj kakav drugi nisu, da uradite intervjue sa sportistima i trenerima, saznate ekskluzivnu vest. Tu osetite svu draž sporta, emocije. Nikada preko televizije ne možete da doživite utakmice kao uživo. Daleko od toga da ne uživam i kao prezenterka vesti ali sam, pre svega, novinarka. Čak i kada sam u studiju, nisam samo prezenterka jer vesti pripremam zajedno sa kolegama u redakciji, i tu volim da dam svoj lični pečat.

 *Kroz karijeru ste imali priliku da izveštavate sa mnogih velikih takmičenja i razgovarate sa najistaknutijim imenima iz sveta fudbala, košarke, tenisa... Pred kojim velikim sagovornikom ste osećali tremu? 

 - Pred Žozeom Murinjom i Rodžerom Federerom. Murinjo je jedna od mojih omiljenih sportskih ličnosti, a u trenutku kada sam radila intervju sa njim, u septembru 2013. godine, uoči utakmice Srbija - Hrvatska, bio je menadžer Čelsija u drugom mandatu. Važi za nepredvidivog čoveka, čak i prgavog, pogotovo u odnosu sa novinarima, ali je meni to iskustvo jedno od najlepših. Zahvaljujući tom intervjuu dobila sam priznanje za ekskluzivu godine, i to od kolega sportskih novinara. Kada je reč o Rodžeru Federeru, to je bilo moje prvo samostalno službeno putovanje u inostranstvo, Masters u Madridu 2012. godine, i uspela sam da ubedim ljude iz Teniske asocijacije profesionalaca (ATP) da mi dozvole razgovor sa Federerom koji je osvojio titulu.

 *Koje od brojnih razgovora pamtite po tome što su izašli iz očekivanih okvira?

 - Neki od mojih omiljenih intervjua nastali su u podkastu "Njena pravila sa Ninom", koji je posvećen ženskom sportu i sportistkinjama. U jednom od njih karatistkinja Jovana Preković je najavila da će osvojiti zlatnu olimpijsku medalju, nimalo prepotentna, već puna iskrenog samopouzdanja i vere u ono što radi. Obećano, učinjeno nekoliko meseci kasnije na Olimpijskim igrama u Tokiju. Jedan od omiljenih razgovora mi je sa sestrama Zoranom i Jelenom Arunović, zbog iskrenosti, emocija, pa i suza.

 *Postoji li intervju ili prilog koji biste sada potpuno drugačije uradili? 

 - Da! Intervju sa Ivanom Balićem, najboljim rukometašem u istoriji, pre nekih desetak i više godina. Iako su me uveravali da ume da bude neprijatan prema novinarima, vrlo lako sam ga ubedila za intervju. Ne bih ništa promenila u pripremi, pitanjima, pristupu, ali bih posao u montaži, odnosno promenila bih finalni proizvod. Sećam se da me je tadašnja direktorka informativnog programa televizije B92, Jelena Kosanić Podunavac, pozvala da me pohvali zbog ekskluzive i kritikuje zbog načina na koji sam prilog uradila. Ta kritika i saveti su mi bili zlata vredni za sve buduće intervjue. Veoma je važno da kritike ne doživljavate kao napad, a nije potrebno mnogo iskustva da razlučite koje su dobronamerne a koje ne. Od tapšanja po ramenu, nećete ništa naučiti. Kada vam neko kaže i objasni kako nešto sledeći put da uradite da bi bilo bolje, e to je važno.

*Posle toliko godina šta bi vam bio novi poslovni izazov? 

 - Olimpijske igre. Bila sam u Londonu 2012. godine, ali bih volela da iz drugačijeg ugla i na drugačiji način izveštavam sa najvećeg takmičenja na svetu. Maštam i o nekim intervjuima, svi mi imamo listu želja kada je reč o sagovornicima, onih realnih, ali i nerealnih.

*Čemu ovih dana pridajete najviše pažnje kada su u pitanju sportske vesti? Koje su vas najviše obradovale, a koje su vas "izbacile iz takta"? 

 - Januar je, po pravilu, rezervisan za Otvoreno prvenstvo Australije u tenisu i jedna od omiljenih rutina mi je već godinama gledanje mečeva u jutarnjem terminu po našem vremenu. Košarka mi je omiljeni sport, pa me ovih dana raduju i nerviraju pobede, odnosno porazi, kluba za koje navijam. Te košarkaške (ne)uspehe najemotivnije doživljavam i kada je o reprezentaciji reč. Raduje me što vidim napredak u reprezentativnom rukometu, sada je aktuelno Svetsko prvenstvo. Mali su to koraci, ali važni. Iz rukometnog grada sam, iz Bačke Palanke, pa mi je zbog toga još bitnije.

*Tokom Svetskog prvenstva u fudbalu vodili ste uživo polučasovnu emisiju "U ritmu Katara". A u ritmu čega kuca vaše srce? 

 - U ritmu moje porodice. To je moja tvrđava, snaga, motiv za sve. Ponosna sam na svoju porodicu i višedenijska prijateljstva.

*Šta radite kada se ugase kamere? Kako se opuštate od bleska reflektora? 

 - Najviše volim da se igram sa svojim detetom, da čitamo knjige, slažemo lego kocke, pravimo palačinke... Omiljene večeri su mi kada sa mužem kod kuće gledam utakmice ili sa drugaricama izađem na čašu vina. Obožavam putovanja - to mi je hrana za dušu i baš ovih dana maštam gde bih mogla da odem.

BONUS VIDEO:

ZNATE IH POD DRUGIM IMENIMA: Ovo su prava imena poznatih glumaca i pevača