"ZA ŽIVOT JE KAO I ZA GLUMU POTREBNA IMPROVIZACIJA": LJubomir Bandović o svom životnom pozivu i besmrtnosti koja ostaje iza glumca

Bilo je to, kako je jednom ispričao, nakon predstave "Moj tata, socijalistički kulak" Kraljevačkog pozorišta, koje je gostovalo u njegovom Vranju. Od tada, izabravši umetnost koja mu to omogućava, pravi svoju stvarnost koja je lepša, pravičnija, ljudskija i dostojnija čoveka. Na prijemni ispit, na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, došao je sa nepunih 18 godina, a profesor Vladimir Jevtović, koji je primao klasu, video ga je kao dete u telu odraslog čoveka. U bogatoj karijeri neke od najznačajnijih predstava odigrao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ("Razbijeni krčag"), Zvezdara teatru ("Klaustrofobična komedija"), Narodnom pozorištu u Beogradu ("Balkanski špijun")... Među filmskim i televizijskim ostvarenjima izdvajaju se "Sestre", "Neprijatelj", "Zaspanka za vojnike", "Ono kao ljubav", "Vratiće se rode" i "Vojna akademija". U poslednje vreme taj niz nastavljaju "Južni vetar", "Ime naroda", "Kosti", "Jedini izlaz", "Porodica", "Advokado", "U zagrljaju Crne ruke", "Nečista krv", "Hotel Beograd", "Komedija na tri sprata", "Garbura", "Bunar", "Igra sudbine"...

U seriji "Pad" (vikendom, od 21.00, na Superstar TV) pratimo komplikovan odnos glavnog junaka Ivana Maslaća (Milan Marić) i njegovog ozbiljnog i racionalnog oca Nikole, koga igra Bandović, kroz koji se prelama intrigantan život jedne od najvećih glumačkih zvezda Jugoslavije, ali i mračna strana devedesetih godina prošlog veka.

- U seriji "Pad" igram oca protagoniste, koji se muči da razume postupak svog sina, a svi znamo o kome se radi. Pronašao sam se u svom ocu, u ideji "kad izađeš preko ovih vrata, znaj da me predstavljaš i nemoj da mi obraz uzimaš". Otac u "Padu" se prvo pita da li ima trunke ispravnosti u činu njegovog sina i da li može da ima trunku razumevanja za njega kao čoveka. To je priča o jednom ogoljenom živcu. Glumac je ogoljeni živac, jer na ulici svako može da ga pipne, da ga iritira, gađa papirićima, da se slika sa njim, a to je neizdrživo, pogotovo danas kad svi imaju fotoaparate u džepu. Bitno je kako ćete čoveku prići, zatražiti pažnju, minut razgovora i sve ostalo. Apriori imam vremena za sve, ali za budale nemam - kaže Ljubomir Bandović za "TV novosti" i dodaje da ga je pomenuta očeva ideja ustrojila.

- Ne može čovek da ide kroz život sa idejom da je sebi najvažniji i da ostane čovek. Mora da se služi nečemu većem. Biti ime i prezime, hrišćanin, muž, prijatelj, to sve zahteva odanost, vreme, koncentraciju, zrelost i preispitivanje.

Na pitanje da li mu to sve polazi za rukom, dramski umetnik skromno kaže da ne zna.

- To je procenat šuta, nekad uspeš da pogodiš, nekad malo manje. Ideja je da čovek bude svestan toga, da radi na procentu šuta i biva sve bolji. Ako dosegne vrhunski nivo toga, već govorimo o anđelu, što nije za ovu stvarnost. U ovoj dimenziji ne postoje anđeli u ljudima. Postoje anđeli u psima zato što bezrezervno vole, a ljudi ne. Deca su najbliža anđelima, ali pogledajte ih - ona su demoni jer rade kako se njima sviđa i u stanju su da vrište po dvadeset minuta kad im nešto nedate. Nije pitanje slobode šta mogu da uradim, nego šta ne moram da uradim, ali za to su potrebne godine zrelosti, obrazovanje, iskustvo i stav. Kada hrliš u život, od nekog momenta nema zone komfora i mamine supe. Svi idemo u rupu iz koje smo izašli, samo je pitanje šta je ostalo iza nas. Da li smo po putu koji smo utrli iza sebe bacali plastiku ili smo nešto kultivisali, ostavljali kamenove tamo gde su bare, jer će i posle nas neko tim putem da hoda?

Nameće se pitanje šta ostaje iza nekog glumca?

- Nemam pojma, to će kraj da kaže. Iza velikih glumaca, kojima sam se divio, ostalo je to da su još živi. Dokle god ih pominjemo, sećamo se, referišemo na njih i skačemo njihove visine, oni su među nama i dalje. To jeste ideja besmrtnosti - da te se sećaju. Čovek umre dva puta, kad umre i kad ga zaborave, ali ne mora da bude tako. Može i da umre samo jednom. Ako ga se sećaju, onda je tako.

Bandović dodaje da je za život kao i za glumu potrebna improvizacija.

- Ako pojednostavimo, nije pitanje šta očekujem od života, nego šta život očekuje od mene. A svaki dan je nešto novo i iznenađujem se. Uhvati me nespremnog, a onda se snalazim i improvizujem.

Na poslovnom planu nema mnogo vrdanja jer je, kako kaže, "rasprodat" do jula meseca.

- U planu su dve serije. Prva je "Koža", završni deo banjalučke trilogije "Meso - Kosti - Koža", a druga će biti "Sablja", o ubistvu premijera Đinđića. Kako mi je rečeno, tu ću da igram glavnu ulogu, policajca koji pokušava da pomogne, a ne zna koliko je upleten u sve. Priča je ukorenjena u stvarnost, pa će biti i faktografskih podataka i fikcije. Ne bih da vam otkrivam sada sve, ali vrlo je zanimljivo.

Kada je reč o tome da li mu je draže kada ima materijal zasnovan na stvarnosti ili slobodu da lik gradi imaginacijom, Bandović kaže da je i jedno i drugo interesantno.

- Bilo mi je inspirativno da igram Svetozara Miletića, o kome sam vrlo malo znao i o kome svi znamo vrlo malo. On je bio stvarna ličnost, ali reditelj Darko Bajić i ja smo morali malo i da domaštavamo, da pretpostavljamo kako je nešto izgledalo. Zanimljivo mi je sve što ima dobru građu, sadržaj, radnju i ono što na zapadu zovu "storiteling", pričanje priče. Zbog toga kupujemo karte za pozorište i za bioskop, i gledamo serije na televiziji.

Na pitanje koji glumački zadatak mu je bio najinspiritavniji do sad, Ljubomir kaže da je mnogo takvih, ali da se, uz lik Svetozara Miletića u filmu i seriji "Ime naroda", izdvaja "Garbura", debitantski film Josipa Žuvana.

- To je priča o dva dečaka, i igrao sam Zorana, oca jednog od njih. Uloga je velika, na dalmatinskom dijalektu, i nije nešto što mi se ovde često nudi, jer je tiha. Taj lik se krije i ništa ne pokazuje, pa mi je bilo zanimljivo da se smirim u kadru i da niko od mene ne očekuje ni da budem besan ni da budem smešan nego da budem inferiorac koji jedva čeka da ne ustane iz kreveta.

A u seriji "Igra sudbine", u kojoj je gostovao, videli smo, Ljubomir ume i te kako da se razmaše.

- Crni je kontroverzni biznismen koji dolazi da pomogne prijateljici Pančeti (Sandra Bugarski). Ona se našla u problemu, a Crni joj vraća dug iz detinjstva, jer su zajedno rasli u domu. Imao sam i scene sa Vojom Brajovićem, jer igramo suparnike. Vojin lik je isto opasan tip, ali ne uspeva u namerama zato što se pojavljuje Crni. Ne znam koliko ćemo nas dvojica biti pojačanje "Igri sudbine", jer smo samo pozvani da gostujemo u nekoliko epizoda, ali likovi su napisani tako da imaju potencijal da se kasnije "raspišu". Samo je pitanje koliko mi imamo vremena. Ovo je projekat koji se snima šest dana nedeljno po dvanaest sati i kada si tu, onda si samo tu, a imamo i druga angažovanja.
Ljubomir Bandović za kraj ističe da nalazi razloge da i dalje živi glumu zato što ga ona podseća na ljudsku skromnost.

- Naši uspesi su javni, kao što je naš posao javan, a to nije za svakoga. Zapravo, nije ni za koga, jer to je bazen u koji treba skočiti, okupati se, ali treba i izaći napolje. Ovaj posao je utemeljen u filozofskim i psihološkim stanjima ljudskog organizma, i univerzum je za sebe. Gluma je nepregledno polje spoznaje sebe, drugih, odnosa, trenutka i datih okolnosti. To je stvarnost na koju ljudi pristaju, koja im treba i koju su voljni da plate parama. Pošto sam i ja među njima, jer sam i publika, znam da to uvek dovodi do nekih mini katarzi. Kada je umetničko delo pravo, to je kao kad sednete ispred Rembranta pa vam nije jasno kako se taj slon na tu nogu oslonio.

Umetnici u stvaranje unose i dušu i telo, ali po koju cenu?

- Dugo sam već u ovome i shvatio sam da je to počelo da me isceljuje. Kao mladog me je razboljevalo, jer mi je nudilo ideju da sam važan kao malinar ili neurohirurg, a u stvari sam samo pajac koji ode srećan da spava ako zasmeje ili rasplače čoveka. I to je skromnost na koju se pozivam kad razmišljam o poslu, ambicijama, uspesima i budućnosti.