POZIV LEKARA MI SE SUDBINSKI NAMETAO: Met Zukri, zvezda serija "Gilmorove", "Dobra žena" i "Specijalizant"

A ni gledaoci ovog markantnog miljenika uglavnom ženskog dela publike, koji sa 45 godina polako, ali sigurno, pretenduje na sam vrh liste najpoželjnijih neženja američkog glumišta.
U ekskluzivnom intervjuu za "TV novosti", Zukri nam otkriva šta nam donosi aktuelna nova sezona "Specijalizanta", da li mu je beli mantil njegovog junaka Konrada Hokinsa tokom skoro pola decenije njihovog druženja doneo više mudrosti ili novih obožavateljki, kao i koje su to novogodišnje želje koje je sebi poželeo u daljoj karijeri.

- Peta sezona bila je burno poglavlje za junake naše serije. Preživeli su nekoliko velikih brodoloma, ali posledice se i dalje osećaju, posebno nakon što je šou napustila koleginica Emili Vankamp, koja je tumačila lik medicinske sestre Niki Nevin - poručuje na početku razgovora popularni glumac, dodajući da su na početku novog ciklusa rizici za sve junake veći, i da njihovu izdržljivost dovode do krajnjih granica. Konrad se nalazi pred izazovom da mora da nastavi posao, ali i život bez Niki Nevin.

Kako je izgledalo ovo šestogodišnje putovanje sa serijom "Specijalizant"?

- Imam osećaj kao da je prošao čitav jedan život otkako smo uplovili u svet iza vrata bolnice Čestejn. Upravo sam o tome nedavno pričao sa kolegama i razmišljati o svim usponima i padovima je prilično emotivno. Toliko toga se svima nama dogodilo u životu i poslu od kada je pilot snimljen 2017, do snimanja poslednjih kadrova šeste sezone u godini za nama. Iselili smo se iz svojih domova i preselili se u Atlantu, prošli kroz spajanje sa kompanijom Dizni, pandemija koja i dalje traje, izgubili smo neke od dragih kolega, baš kao što je i više njih dobilo decu, a i ta deca su sada već u različitim fazama školovanja... Takođe, snimili smo i našu 100. epizodu. U nekim aspektima to izgleda kao dugo, izazovno i lepo putovanje. Iz druge perspektive, međutim, deluje mi kao treptaj oka. Vreme je tako zbunjujuće. Neverovatno sam zahvalan za svaku sekundu, za sve i teške i dobre stvari koje sam doživeo kao deo ove za mene veoma posebne serije.

Da li ste posle šest sezona zavoleli život u belom mantilu?

- Na neki način poziv lekara sudbinski mi se kroz život nametao. Odabrao sam glumu, ali mi je drago što sam uspeo kroz svoju profesiju da iskusim svu ozbiljnost i izazove ovog plemenitog zanimanja. Moja mama je bila medicinska sestra. Godine 2015, uz mog veoma dragog prijatelja proveo sam njegove poslednje dane. Iste godine, jedna od mojih najboljih drugarica je neočekivano izgubila majku. Sve ovo je podstaklo moju odluku da kažem "da" seriji "Specijalizant" 2017. Pitanja života i smrti, brige čoveka o drugom čoveku, univerzalna su za sve nas. I zbog toga sam kao Konrad počeo da verujem da su svi ljudi na svetu međusobno povezani. Uvek sam gajio veliku dozu empatije, čak i kada sam bio dete. Moj pokretački motiv je taj da pokažem dobrotu i ljubav prema svima u svom životu jer, na ovaj ili onaj način, kao ljudska bića svi mi patimo. Dakle, povezujem se sa potrebom ovog lika da bude lekar, da nikome ne naudi i da pomogne svakome ko prođe kroz ta bolnička vrata. Povezujem se sa njegovom potrebom da se zalaže za druge, da se bori protiv nepravde i da rizikuje.

 Koliko ste se promenili od početka serije?

- Počeo sam da više prihvatam nepoznato. Ljudi se uglavnom plaše onoga što ne mogu da objasne i, zatim, iz svoje nemoći sve što je neobjašnjivo odbacuju i osuđuju. Ova serija me je naučila da više prihvatam ono što ne razumem i da pokušam da ovladam svojim strahovima, jer iz straha ljudi čine mnoge greške zbog kojih žale čitavog života. Čini mi se da sam uspeo da steknem kontrolu nad njima, i u svom ličnom životu, ali i na snimanju. I meditacija, kao nešto novo u mom životu što sam otkrio otkako sam započeo ovu seriju, uticala je na moj pozitivan razvoj. Podsetio sam se zbog čega sam uopšte odabrao glumu kao poziv kojim želim da se bavim. Da utičem na pojedince na pozitivan i inspirativan način kroz priče koje donosim na malom ekranu. To mi daje osećaj svrhe. Kako više učim o sebi, prirodno rastem na ličnom planu. Na isti način postajem i bolji glumac. I to je ono što volim kod glume - moj lični i profesionalni razvoj se međusobno ne isključuju. I sebi sam u Novoj godini i daljoj karijeri poželeo da se ne zasitim i da ne osetim umor. Volim ljude sa kojima radim. To je moj omiljeni deo cele ove šestogodišnje trke zvane "Specijalizant".

Tema serije je takva da se često susrećete sa nekim teškim prizorima. Istina, oni su fikcija, ali da li vas potresaju scene u kojima glumite?

- Sa tim izazovom se suočio svako ko je radio na medicinskoj drami. Mi svoj posao shvatamo ozbiljno, a rad je često intenzivan i izazovan, scene su često veoma emotivne dok slavimo život i nosimo se sa gubitkom očima naših likova. Međutim, najvažnija lekcija koju smo svi savladali još na početku ovog šoua jeste da sve to ne shvatamo previše ozbiljno. U suprotnom bismo svi brzo poludeli. Izvan kamera to izgleda tako što ćemo u jednom trenutku pričati o dubokim i potresnim temama koje utiču na naše živote, a već u sledećem neko od nas će ispričati neki vic ili anegdotu koja će nam izmamiti suze od smeha. Smeh je lek za sve, i to je još jedna važna lekcija koju sam naučio uz ovu seriju.

Za kraj, hoćete li nam objasniti kako je advokat završio u svetu glume?

- Na drugoj godini pravnog fakulteta, šetao sam sa sestrom po plaži i rekla mi je da ću postati glumac. Bio sam šokiran kada je to rekla. Diplomirao sam istoriju i političke nauke i negde sam video svoju budućnost u tim diplomama i nisam imao apsolutno nikakvu nameru, ili čak ni najmanju naznaku da postanem glumac. Ali ona je čvrsto verovala u to da se u glumi krije moj životni poziv. Nisam odrastao u okruženju bilo čega što je povezano sa glumom. Voleo sam TV emisije i filmove kao dete i uvek bih stvarao likove kod kuće, a moji roditelji, braća i sestra su uvek podsticali moju maštu na lep i veoma zdrav način.

Toliko dugujem svom bratu Majku za likove i priče koje smo zajedno stvarali u mladosti. Na mnogo načina me je inspirisao da budem glumac. Međutim, iako sam kao klinac često stvarao likove, na glumu sam gledao kao na nešto što drugi ljudi rade, a ne kao na nešto što bih ja mogao da radim. U međuvremenu sam zaboravio na tu našu šetnju, i sestrine reči. Nekoliko godina kasnije, ta moja stara ljubav prema stvaranju likova i prihvatanju radosti i pitanja života kroz pripovedanje je počela da mi se javlja. Dakle, nakon što sam završio fakultet, napravio sam plan da pokušam da postanem glumac. Rizikovao sam. Mnogo godina posle pitao sam sestru zašto mi je rekla da ću biti glumac? Zanimalo me je kako je znala. Rekla mi je da kad god bi me videla da osmislim neki lik, verovala mi je da sam ja zaista taj lik, jer sam i ja sam u tom trenutku verovao da sam neko drugi.