JEDNA KLASA KAO PORODICA I PRIJATELJSTVA ZAUVEK: Vojin Ćetković o serijama "Toma", "Kalkanski krugovi", "Mama i tata se igraju rata"

Ovako je glumac Vojin Ćetković opisao svoj život u koji je za malo više od pola veka stalo mnogo više od navedenog. Prvi put je na scenu stupio sa svega osam godina u rodnom Kruševcu, a u Beograd se preselio 1990. kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti.

Srca publike osvojio je kao Brando u kultnoj seriji "Porodično blago", ulogom zavodnikakod Zdravka Šotre u filmu "Zona Zamfirova" i ekranizacijama dela Mir Jam. Značajne sui predstava i film "Hadersfild", serija "Moj rođak sa sela", film i serija "Montevideo, Bog te video"... U telenoveli "Tajne vinove loze" je sa suprugom i koleginicom Slobodom Mićalović doneo intrigantnu priču o vinu i ljubavi, dok je u serijalu "Mama i tata se igraju rata" imao izazov da dočara advokata Mikija koji bi učinio sve za najboljeg prijatelja. Publika nestrpljivo očekuje da Vojina vidi i kao legendarnog glumca Dragana Gagu Nikolića u seriji "Toma" i da sazna šta se desilo njegovom junaku Dejanu u nastavku mistične drame "Kalkanski krugovi".

Posle probe u "Zvezdara teatru", uz čašu belog vina, dramski umetnik je za "TV novosti" pričao o svemu ovome, pomalo.

- Baš smo ovde, u "Zvezdara teatru", Ciga Jerinić i ja igrali predstavu, pre 28 godina. Rekao sam mu da sam umoran, da imam četiri premijere tog meseca, a on me je pitao: "Je li, sine, koliko si ti godina planirao da se baviš glumom - deset, petnaest, pedeset?" Odgovorio sam mu da bih možda i više, a on kaže: "E, pa onda polako, sine" - priseća se Ćetković i dodaje da postoje ljudi koji žele sve i odmah, a da je njegov privatni život uvek bio ogledalo onoga što radi na sceni. - Postao sam glumac devedesetih, u trenutku koji je po glumu možda bio najnepovoljniji. Nije se ništa snimalo, iz pozorišta su izašli veliki glumci, nisu hteli da igraju. Kada bih rekao nekom klincu da sam čekao do svoje 27. ili 28. godine da snimim prvu seriju, ne bi mi verovao, jer su oni nestrpljivi. Oni misle da su promašili ako nisu ništa snimili do 21. ili 22. To je bilo nepovoljno vreme za egzistenciju i za uspostavljanje, ali bili smo čvrsta generacija.

Vojin je u klasi profesora Vladimira Jevtovića bio sa pokojnim Nebojšom Glogovcem i Natašom Ninković (sa kojima se i okumio), Borisom Pingovićem, Nelom Mihailović, Sergejom Trifunovićem...

- Moj profesor je rekao: "Ja sam primio klasu provincijalaca, i siguran sam da su oni rešeni da se ne vraćaju, da će dati sve od sebe da budu najbolji". Iz potrebe smo bili zajedno, pa smo bili kao porodica. Mnogo smo pričali na klasi, i dan-danas pričamo, i najveći smo kritičari jedni drugima. Možda smo i grubi, ali sve je oprošteno pošto se volimo. Jedni drugima služimo kao lakmus i za život i za posao.

O onima koji su takođe oblikovali njegov talenat i začinili mu život, Vojin kaže:
- Nažalost, sve je više ljudi koji su gore, nisu više sa mnom, a bili su mi značajni. Pre svih, moj brat Milovan, koji mi je bio i prijatelj i brat. Njegova supruga, koja mi je bila i drugarica i snaja. Bilo je i nekih drugih, opet su svi vezani za pozorište, jer sam sa osam godina zaigrao... Počeo sam da prihvatam i neke tužne trenutke kao pokretače. Nije nužno samo biti srećan, zadovoljan, da se samo dobro dešava. Mnogi teški i tužni trenuci su mi kasnije bili inspiracija i za život, ne samo za posao. Retko sam pričao za medije o intimnim trenucima. Ne zato što imam otpor prema medijima nego zato što sam prilično zatvoren čovek. To delim sa nekoliko ljudi.

A u najužem krugu svakako je porodica. Ipak, Vojin priznaje da dugo nije mogao da spoji dve ljubavi - privatnu i poslovnu.
- U početku sam pokušavao da privatni život odvojim od pozorišta, snimanja, svega. Tek kad sam pomirio ta dva života, dobio sam svoj život, kakav treba da bude. Kada se vratim kući, ne libim se da budem umoran, besan, ovakav, onakav. Idem negde gde me vole i razumeju. Mislim da je pogrešna formulacija po kojoj skroz treba odvojiti posao i porodicu osim ako se ne bavite kriminalom ili nečim što nije za priču. Imam sreću da mogu da donesem posao i kući.

Sa suprugom Slobodom, takođe glumicom, odgaja ćerke Milu i Veru.
- Sticanjem porodice dobio sam kvalitet i u svom poslu. Dobio sam sigurnost, opušteniji sam mnogo. Još nešto - moja porodica isključivo živi od glume. Nemamo dodatnih prihoda, nasledstava. Isključivo živimo od aplauza. Otuda je možda i potekla odgovornost prema tome što radim i prema sebi, kao i to što sam možda previše oprezan. Bavim se poslom koji je poseban i pomalo čudan. Nikada se nisam žalio na svoju ekonomsku situaciju, jer sam smatrao da bih time odbio svoju publiku. Važno je šta publika misli o vama, jer treba da dođe u pozorište, treba da gleda vaš film. Treba svojim životom da svedočite o tome što nosite u seriji, na filmu, u pozorištu.

Vojin sa porodicom živi u Beogradu, ali vreme često provodi u prirodi.
- Napravio sam svoje magično mesto u Čortanovcima. Volim da idem u Golubac, u ceo taj deo Đerdapske klisure. Tu računam i Negotin, gde imam dobre prijatelje. Ceo taj deo Dunava mi je fantastičan. Volim Apatin. Ja sam ribolovac, pa sam upućen na Dunav, ali jako volim i Drinu, Perućac. Tamo, nažalost, odavno nisam otišao, jer je put malo komplikovaniji. Ima magičnih mesta i u Crnoj Gori. Tamo su mi koreni, pa me i ona vuče, a zemlja je veoma plodna tamo odakle su moji. Smatram da su sva mesta koja sam nabrojao moja velika potreba i da su zaslužna za to što sam u principu zadovoljan svojim zdravljem. Ona su me sačuvala od raznih ludila, što u društvu, što u poslu.

Jedan od retkih domaćih filmova koji je u poslednje vreme izazvao "ludilo" svakako je "Toma", a ove godine nas, čini se, očekuje i istoimena serija o najvećem jugoslovenskom boemu Tomi Zdravkoviću.

- Žika Todorović i ja se pojavljujemo kao gosti. Igram Dragana Nikolića i to je velika čast. Poznavao sam Gagu Nikolića dobro, a i on mene. Još kao klinac sam prvi put snimao nešto veće s njim, seriju "Porodično blago". I kasnije sam još puno sa njim radio, i tada mi je igrao oca, i uvek mi se obraćao "sine"... Bio je blagonaklon prema svim mladim glumcima, nisam ja bio poseban u toj priči. Voleo sam tako da mislim, ali je prema svima bio predivan.

Na pitanje da li se boji da će ga porediti sa Draganom Nikolićem zbog uloge u "Tomi", Vojin ističe:
- Jako bih voleo da me porede sa njim, ali je to nažalost nemoguće. Živeo je i radio u drugom vremenu. Naši glumci su tada bili svetski glumci u svakom smislu. On je čovek koji je glavnu ulogu igrao i u pariskom pozorištu. Milena Dravić je jedna od najvećih svetskih glumica. Naše teritorije su trenutno male. Možda se sad otvorimo, ali još se nismo pozicionirali. Više nismo velika zemlja, ne ulažemo toliko u film, glumci nisu više toliko značajni koliko su bili tada. Nemoguće je porediti bilo kog glumca danas sa tim glumcima.

Možda je činjenica da u filmskoj umetnosti ne možemo da se takmičimo, ali smo zbog hiperprodukcije serija stekli status vodeće zemlje regiona.
- Pojavilo se mnogo loših serija, ali i dobrih. Pojavilo se mnogo mladih glumaca i glumica, direktora fotografija, švenkera, tonaca. Hiperprodukcija je donela, mislim, mnogo više dobrog nego lošeg. Od kada je počela korona, mi smo sve vreme snimali.

Mnogo mojih kolega je preminulo od korone, ali dobro je to što smo ljude držali zakucane za ekran. Prilično smo pomogli da ljudi ostanu u kućama i hiperprodukcija je odigrala važnu društvenu ulogu u tom trenutku. Snimio sam tada više od 70 epizoda serije "Tajne vinove loze", koju je u svakom trenutku gledalo nekoliko miliona ljudi.
Impresivan utisak su ostavili i "Kalkanski krugovi", a Vojin tvrdi da će nastavak biti zanimljiviji od prve sezone.

- Radio sam nekoliko puta sa Đorđem Milosavljevićem, koji zna da drži publiku u neizvesnosti sve do poslednje epizode. Ima još 20 novih likova, ubacile su se mnoge boje, ljudi sa novim energijama. Đorđe je malo raširio priču, pa se sada radnja odvija iz raznih uglova. Naravno, imali smo uvid u to šta se ljudima dojmilo kao najbolje. Šta god radimo, trudimo se da ne podilazimo publici, ali njeno mišljenje je vrlo važno.
Donedavno smo imali priliku da gledamo divnu seriju "Mama i tata se igraju rata", u kojoj je i Vojin sam uživao.

- Ona pripada ovom vremenu i ima pečat moje generacije. Nastala je po ideji kolege Gordana Kičića koji je pisao, režirao, producirao, igrao glavnu ulogu, i skidam mu kapu. Ne znam da li bih sam uradio takvo nešto. Dok je Kičić pisao, sve vreme smo bili u kontaktu i pričali, pa sam na neke pravce priče možda i uticao. Glumac koji ne predlaže i ne razmišlja o svojoj ulozi, pogrešio je.

Na pitanje ima li pomoći kada se mama i tata zaigraju rata, Vojin odgovara:
- Veliko je iskušenje održati porodicu u ovom vremenu i održati decu zdravom. To je veliki uspeh i veliki napor, jer je i opstanak jednog čoveka komplikovan, a ne četvoro ili petoro. U toj seriji Veljku otac u oproštajnoj video-poruci kaže da ne propušta život kao što ga je on propustio. Glavni događaj serije je upravo ta poruka jer ona lomi Veljka. Nažalost, često se zanesemo time šta smo, ko smo, šta radimo, pa ne primećujemo elementarno. Onda od života dobiješ šamar i život te vrati tamo gde ti je mesto. Tako obično bude.