SMEJEM SE JER VRLO DOBRO POZNAJEM TUGU: Danica Maksimović o praznicima, ulogama u serijama, saradnji sa Šotrom, sinom Milošem

Godinu za nama pamtiće po putovanju na Maldive, koje je sebi priuštila za 69. rođendan, a još više po prvoj profesionalnoj saradnji sa sinom, pozorišnim rediteljem Milošem Lolićem, što joj je, ističe, dalo drugu dimenziju u životu. I dalje je vrlo aktivna pred kamerama, pa smo je gledali u serijama "Jedini izlaz", "Aleksandar od Jugoslavije", "Crna svadba", "Pevačica", "Feliks", a tek ćemo je videti u "Popadiji" kao Nensi, majku glavne junakinje Dese. Novu godinu dočekala je kod kuće, pored okićene jelke i uz pucketanje vatre u kaminu, ali nekad je, priznaje, bilo drugačije.

- Stalno sam među ljudima i želela sam da na miru izmaštam sledeću godinu. Mnogo toga ne možete da predvidite, jer dolazi preko reda. Lepi poslovi, druženja ili putovanja, sve to iskrsne. Kod mene nema nekog velikog plana, jer mislim da sitnice čine život, a krupne stvari se dogode ili ne. Time se vodim u životu, impulsivna sam, energična i ono što naumim, to će biti i to po mom - uz osmeh, za "TV novosti", kaže Danica Maksimović i otkriva koje praznike pamti. - Odlazila sam na kultna mesta i tamo nastupala. U "Metropolu", "Interkontinentalu" i drugde, gde sam izvodila svoj kabare, uvek je bila ludnica, to su bila nezaboravna novogodišnja slavlja. Srpsku novu godinu smo slavili i kad je bio komunizam, krišom. Sećam se kako sam je sa Bajagom i instruktorima jednom slavila u "Taboru". Došli su čak i policajci na vrata, jer su čuli muziku, ali smo ih šarmirali i animirali da slave sa nama.

*Koje poruke inspiracije, ljubavi i nade biste uputili publici za početak Nove godine?

- Veliko srce ima onaj koji oseća kad je neko na mukama, i mislim da sam jedna od tih. Lako je biti uz čoveka kad je srećan, to je lepo i tu sreću treba poštovati, ali kada je čovek na mukama, kada je ozbiljno bolestan, onda treba da pokažete da ste prijatelj. Danas na prste jedne ruke mogu da izbrojim prijatelje kojima mogu da verujem, koji meni veruju i sa kojima sam ostala decenijama. To su rariteti, i zato ste već bogati ako imate više od jednog prijatelja, koje treba čuvati. Ako ljude mogu da posavetujem - prilazite otvorenog srca, gledajte pravo u oči. Kada sklonite pogled, to znači ili da nemate snage ili da se ograđujete. Možemo da se ograđujemo od nečega lošeg, ali od dobrog nikako. Stvoreni smo da budemo božja deca, božja lica.

*Kako da zaista to budemo u današnje vreme? Da li vam i kako to polazi za rukom?

- Skoro sam pročitala: kada se završi naše vreme na ovoj planeti, novac i materijalno neće biti važni, ali ljubav, vreme i dobrota koje smo davali svim živim bićima - dakle i našim životinjama i biljkama, koje obožavam i imam u dvorištu - blistaće i živeće zauvek. Volim citate koji me vrate na kolosek, koji mi daju nadu da postoji još mnogo toga što moramo da dosegnemo. Svesna sam svojih slabosti, ali sam svesna i svoje snage, i tako živim. Borac sam, i smejem se, jer vrlo dobro poznajem tugu. Mnogi bi jedva dočekali da vide da sam tužna i nemoćna, ali za mene se može reći sve osim toga. Svaki problem je rešiv, i idemo dalje. Moramo da se izdignemo. Padnem, kao feniks se dignem, i krenem dalje. To je moja deviza.

*Pošto volite da u radu i životu iskačete iz šablona, koji to začin dodajete da bi sve što uradite nosilo vaš autorski pečat?

- Svaki glumac nosi nešto svoje - i lik i stas, i energiju i pečat, i to se mora prepoznati. Ali ako glumac stalno igra na jednoj noti... Ni ja, koja sam iz te branše, ne mogu to da gledam, pa kažem "Bože, ume li nešto da promeni". Naučila sam da svaka uloga može da se radi iz druge lage, iz različitih početnih pozicija. Imam i intuiciju da spoznam kako bi uloga trebalo da izgleda vizuelno. Smišljam i govor i hod i kostim.

*Uskoro ćemo vas videti u epizodnoj ulozi u seriji "Popadija".

- Da, to je jedan pravi minjon. Bila sam na mom Zlatiboru, na destinaciji koju obožavam, da se odmorim. Tamo je jedno predivno selo, Ljubiš, odakle je naš Ljubivoje Ršumović. Kuća u kojoj boravim, nalazi se ispod pećine iz koje izvire voda, i to je divno i inspirativno. Otišla sam tamo na kratki odmor, i pozvala me je rediteljka "Popadije", Slobodanka Radun, i rekla mi da ima ulogu koja je baš za mene. Tražila sam da mi pošalju tekst i videla da je to jedna epizoda. Pitam "Samo to?", a Slobodanka mi kaže: "Verujte mi, Danice, to je mnogo više nego za mnoge likove koji se provlače kroz celu seriju". Maltene je cela epizoda "Popadije" posvećena meni, prisutna sam non-stop, i veoma je duhovito napisano. Moj lik ima i šprahfeler, sve je jako šarmantno, i mislim da smo uspeli. Nije problem da se pojavim i samo u jednoj epizodi kada je nešto zanimljivo i što nisam radila, jer ne volim da se ponavljam.

*Nedavno ste ponovo radili sa Zdravkom Šotrom u seriji "Aleksandar od Jugoslavije", gde ste se služili i rumunskim i francuskim jezikom.

- Glumila sam čuvenu kraljicu Rumunije, Mariju od Edinburga. Bila je hrabra i odvažna žena, i odgovaralo mi je da je igram. To nije bio veliki zadatak, ali je bio veoma primetan i značajan, jer je ona došla kod kralja Aleksandra da mu ponudi neku od svoje tri kćeri. Donela mu je slike i on je odabrao Mariju, koju su zvali Minjon. Ljudi se nađu, energije se spoje, i Šotra me nije izostavio ni u jednom svom projektu. Uvek me vidi negde, i u "Ranjenom orlu", i u "Grehu njene majke"... Tetka Saveta, Trebinjanka, koju sam glumila u "Ranjenom orlu", bila je nešto posebno, i Šotri sam zaista zahvalna zbog toga. Pitala sam ga ima li u seriji neke tetke sa šeširima, jer volim šešire, a on mi je rekao: "Ako mene pitaš, ovo ti je da igraš, a sa šeširima možeš da se slikaš". To je bio pravi odgovor. Shvatila sam da mi želi dobro, da mi želi ulogu u kojoj imam šta da odigram, koja je slojevita, dramska, divna. Pomagao mi je da savladam lokalni govor, jer je on rodom iz tih krajeva. Svaki put sam mu tražila da me preslišava pred scenu.

*Glumili ste u seriji "Crna svadba", koja je zašla u polje misterije i magije. Hoćete li igrati u nastavku?

- Već se priprema drugi deo "Crne svadbe" i u martu bi trebalo da počne snimanje. Reditelj Nemanja Ćipranić me je pozvao još dok sam u Zvezdara teatru igrala "Kumove" Duška Kovačevića sa Mikijem Manojlovićem. Ulazi Miki kod mene u garderobu i kaže "Dano, čeka te dvoje mladih gore u klubu". Moji gosti u pozorištu znaju da uvek moraju da me malo više čekaju, najzad stižem, a u klubu Sara Radojković i Nemanja Ćipranić drže tekst i sede kao dve uplašene srne. Kažu da su došli da mi daju scenario filma "Amanet", da su napisali ulogu za mene, što je divno čuti. Kako da ih odbijem? Volim da budem podrška mladim ljudima i uvek ću to da budem kada su kvalitetni, kada su vredni, kada imaju želju. Osnovno je da prepoznam talenat, a u njima sam ga prepoznala i nisam se prevarila. Zahvalna sam bogu što sada pišu za mene.

*Mnogim klincima ste bili Teta Lija u lutkarskoj seriji "Laku noć, deco".

- To je bilo divno vreme. Teta Lija je tražila Gavri da progovori kako bi mu iz kljuna ispao sir, a Gavru je igrao moj divni Đuza Stojiljković, kojeg sam obožavala. On je umeo da sa 82. godine igra dečaka od osam godina, a da mu sve verujete, što je čudesno. Tri i po godine smo radili sa tim lutkama, a deca danas nemaju takvu privilegiju. Ni na jednom kanalu, nažalost, ne možete da vidite tu vrstu edukativnih emisija. Deca gledaju rijalitije, što je pogubno, jer treba da gledaju nešto što će im širiti vidike, nešto što će ih, na primer, privoleti prirodi, navići na divne životinje, na biljke. Današnje mame, koje su odrastale u vreme emisije "Laku noć, deco", govore mi da decu uspavljuju ce-deovima sa tim lepim pričicama i pesmicama. Mnogo sam volela da radim za decu, i vratila bih to vreme za njih. Prošla sam sve, doživela svašta, ali današnja deca ostaju za mnogo toga uskraćena.