KADA SE IMA SVE, A U DUŠI JE PRAZNO: Milica Janevski o svojoj junakinji u seriji "Bunar", traganju za smislom, hrabrosti, zahvalnosti

Gluma i sport su joj oduvek bili neodvojivi. Dok je pohađala školicu glume kod Katarine Vićentijević, uporedo je trenirala karate i džudo kod oca u klubu. Kada iz prvog puta nije uspela da upiše Fakultet dramskih umetnosti, nastavila je da se bori. Sledeće godine, otišla je iz rodnog Valjeva u Novi Sad gde je na Akademiji umetnosti završila osnovne i master studije. Zanat je pekla u Narodnom pozorištu u Somboru, a brojne uloge na sceni i filmu dovele su je do role Zorice Gajić u seriji "Kosti" po kojoj je postala poznata široj javnosti. Potom je igrala u komediji "Advokado", petoj sezoni krimi-drame "Ubice mog oca", filmu "Usekovanje", a sada je gledamo na Superstar TV i Prva TV kao Doplerku u drami "Bunar", čiji je autor Milicin kolega Igor Đorđević.

 - Kada smo Igor i ja radili "Kosti", sećam se da smo išli jednog dana na snimanje u Banjaluku, što je bilo pre korone i svega što je napisao. Već tada su ga opsedale teme kojima se bavi u "Bunaru" i rekao mi je da je pročitao knjigu "Moć sadašnjeg trenutka", koju sam i sama čitala deset godina ranije. Bavila sam se borilačkim veštinama pre glume i odavno sam bila u kontaktu s takvom vrstom sadržaja. Sećam se da mi je rekao da bi voleo da napiše nešto takvo i videla sam da je imao neku ličnu borbu, iz čega je i nastao ovaj scenario. On je ulogu koju igram pisao za sebe, koliko se sećam, i Doplerka je trebalo da bude Dopler. Uvek smo imali mala trvenja kako bi to trebalo da izgleda. Stalno sam apelovala na to da je on muško a ja žensko i da su to potpuno različite psihologije. Nisu iste odluke, drugačiji je senzibilitet i drugačije je poimanje života. Ali sve u svemu, mislim da je sve bilo u redu na kraju i da je i on zadovoljan onim što sam uradila. Veoma je hrabro i divno je što se uhvatio u koštac s temama koje ga opsedaju. Dok smo čitali scenario, sve kolege su mislile da tu ima nečeg, pogotovo zato što je Igor glumac i što je iz svog glumačkog bića napisao vrlo uzbudljive uloge. Kolege su na to reagovale, jer je za svaki lik potrefio potpuno drugačiji nerv. Bilo nam je stalo da doprinesemo realizaciji prvog koleginog dela - priča za "TV novosti" Milica Janevski.

Vaša junakinja Doplerka, uspešna, ostvarena i ambiciozna žena, beži na selo. Kada i zašto dolazi do takvih preloma? 

 - Čitala sam komentare posle četvrte epizode kada se Doplerka prvi put pojavljuje i kada upoznajemo ko je ta žena pre nego što je otišla u šumu. Zanimljivo je kako uglavnom muškarci kažu "Kad ima toliko novca i takvu poziciju, zašto je ostavila sve to i otišla". Živimo u toliko materijalističkom društvu da smo potpuno pogubili konce sa smislom i sa potrebama i sa onim što je zaista važno, a to je potreba za samim sobom. Da li je zapravo sreća u svim tim materijalnim stvarima ili u nečem drugom? Mislim da se upravo uloga Doplerke bavi tom temom da kad imaš sve, a nemaš ono što je zaista krucijalno, pitaš se "Čemu sve ovo što imam dobra kola ili džinovski stan, a zapravo sam prazan?". Potpisujem životom da je svima na ovom svetu, bez obzira da li su materijalno situirani ili ne, kroz glavu prošla misao "šta bi bilo kad bi jednog dana samo izašao i krenuo negde dalje". Odgovor na pitanje šta je zapravo potrebno čoveku, naravno, za svakoga je različit, u zavisnosti ko je u pitanju, ali to je zapravo potreba za susretom sa samim sobom. Tako mi se čini. Naravno da je mnogo lepše i lakše kada imaš novca, ali šta je to unutra za čim svako od nas traga? Bilo bi dobro da se stalno bavimo time, ali vreme u kojem živimo nas konstantno odvlači van, na spolja. Svima nedostaje vraćanje kući, u sebe.

I posle ostvarenja na mnogim životnim poljima, za čim tragamo? Šta nam nedostaje da bismo kompletirali život?

 - Možemo da se fizički pomerimo negde, ali pitanje je da li ćemo rešiti ono što nas goni da bežimo, a uvek bežimo od nečega što je u nama. Postoji suštinska slabost i nemanje podrške ili adekvatne pomoći u nekim određenim trenucima od prijatelja, partnera, porodice ili društva generalno. Svi mi, zapravo, tragamo za, čini mi se, istim stvarima, a to su ljubav i podrška. Mislim da nam toga manjka u velikoj meri. Fizičko pomerenje može da pokrene ciklus ali, naravno, zavisi od individue šta će sa tim da uradi, jer to zahteva hrabrost, odgovornost za svoje postupke i često drastične odluke. Problem jeste u tome što se ljudi plaše da nešto drastično urade jer smo okovani tradicijom, očekivanjima šta ko treba da uradi ili bude, ili roditelji kažu "moraš to", ili društvo kaže "ne smeš to", a zapravo u konačnom bilansu imaš samo svoj život i sam si odgovoran za njega.

Videli smo da Doplerka ima petlju i hrabrost, a imate li ih vi?

- Trudim se da budem hrabra, odgovorna za svoje postupke i budem sa sobom na ti. To, naravno, zahteva i vreme i godine i zrelost. Nekada mi uspe, nekada ne, ali mislim da mi istrajavanje i kopanje po sebi, što ovaj posao podrazumeva, omogućava da uvek izađem zrelija iz svega. Bila sam zaposlena jedno vreme u somborskom pozorištu, ali sam u jednom trenutku procenila da moram da idem dalje i bila sam hrabra da se odreknem plate i da skočim u neizvesnost. To bi moglo da se nadoveže na ulogu Doplerke. Svi su me pitali da li sam normalna, ko daje otkaz u ovom vremenu, pogotovo žena, ali meni je biće govorilo da moram da idem dalje. Uvek sam slušala šta mi stomak kaže i mislim da je to najtačnije. Samo živimo u takvom vremenu i okruženju da se taj glas konstantno ućutkava, a treba ga osnaživati jer je urođeni osećaj za ispravno. U konačnom bilansu nema tih para koje mogu da nadomeste unutrašnji mir i unutrašnje osećanje. Mislim da je tako i sa Doplerkom koja ima sve, ali stomak joj govori "ne, dalje". Zvuči jednostavno, ali potrebno je mnogo hrabrosti, snage i podrške sa strane, a onda se univerzum otvori. To je fascinantno. Ispostavlja se da je rešenje uvek u nama, samo nekako zalutamo, kao da je sve protiv toga da budeš u kontaktu sa sobom. Neko se vrati sebi putem psihoterapije, pokreta ili razgovora s drugaricom, roditeljima ili partnerom. U krajnjoj liniji, imamo jedan život, makar ovo što znamo svesno, trenutno i zato biram svoj dan.

Kako su borilačke veštine uticale na vaše unutrašnje biće i to što jeste? Šta su ugradile?

- Otac mi je trener i prirodno smo i brat i ja i cela familija prošli kroz klub. Ja sam majstor džudoa i karatea, imam dva crna pojasa. Kada te u džudou neko otrese o zemlju, momentalno znaš da si se zeznuo. Nema mnogo filozofije oko toga. Konstantno padanje i ustajanje, što džudo kao borilačka veština omogućava, predstavlja život u malom, u tom smislu da svaki put kad te život otrese o zemlju, treba ustati. Borenje mi je mnogo pomoglo i spaslo mi je glavu, biće i dušu, u životu i poslu. Stalno govorim ocu da sam nastavila da se bavim borenjem, samo kroz drugu vrstu ispoljavanja. Čini me se da se i dalje bavim džudom kroz glumu. To mi je dalo mnogo iskustva jer sam uz mamu i tatu odrastala u prirodi. Imali smo logorovanja, nameštanja šatora i nije mi strano da se snađem u šumi. Kada si u kontaktu s prirodom, shvatiš koliko si mali. Kad sediš pored reke, shvatiš da je pre tebe videla mnogo ljudi, koji više nisu tu, i da će posle tebe videti još mnogo ljudi koji će sedeti pored nje. To te vrati na početak da osvestiš prolaznost, da nisi toliko bitan kao što misliš i da bi odnos sa ljudima trebalo da bude probraniji, čistiji, svesniji. Mislim da je sve to veoma važan segment moje ličnosti i zahvalna sam roditeljima na sadržajnom detinjstvu. Kako vreme odmiče, shvatam da je to sve bila priprema za ovo što danas radim.

Posle "Bunara", gledaćemo vas u serijama "Deca zla", "Pad" i još nekim koje se tek snimaju. Iako i dalje nemate stalni pozorišni angažman, da li ste zadovoljni danas onim što imate?
- Ne smem da pričamo mnogo o tome, ali te junakinje imaju potpuno različite sudbine. Ipak, čini mi se da im je zajedničko, i to me nekako prati, da su to žene sa kičmom, hrabre i jake. Veoma mi je drago što imam priliku da pozajmim svoje resurse takvim ulogama. Zadovoljna sam time što više nisam besna ni na šta. Ranije sam bila i pitala sam se često "zašto ne radim, zašto ovo, zašto ono". Kad sam se vratila u sebe i sredila po sopstvenoj unutrašnjoj kući i delom se prepustila kosmičkom vođstvu, shvatila sam da me ono što je moje neće zaobići i život je krenuo da se dešava na svim poljima. Uvek je rešenje u meni, ili nama, i to je najvažnije do čega sam došla do sada. Nema više ljutnje i besa nego sam zahvalna i zadovoljna time što sam bila istrajna i što istrajavam i dalje, i što sam okružena dragim prijateljima i porodicom, i što radim posao koji volim najviše na svetu. Malo li je?