KNJIŽEVNA KRITIKA: Strah od smrti

Njihova "lakoća", uveravamo se odmičući sa čitanjem, zavisi uvek od perspektive junaka pripovedača, od njegove pozicije u koordinatnom sistemu postojanja i od stanja, zato što se on često nalazi u predelima sna. Na osnovu njegovih iskustava te vrste uviđamo koliki je značaj oniričkog u ovoj knjizi, ali ništa manje nije značajan ni fenomen jave.

Već u uvodnoj priči "Zvona Pantelejskog manastira" junak pripovedač ukazuje na svoje četiri perspektive. Svaka od njih zavisi od protoka vremena i svedoči o tome da se sa odmicanjem životnog veka uvećava čovekov strah od smrti. Dok se kao bezbrižni dečak zanesen igrom raduje zvuku tih zvona, jer oseća da su u skladu s njegovom dinamikom i osećanjem života, koji mu tog trenutka deluje da je večan, kao mladić, zagrljen sa devojkom, a već upućen, bar implicitno, u tajnu smrti, pita se za koga biju ta zvona. Kao zreo čovek, zadrhtavši, sa strepnjom, nada se da ona ne zvone za nekog od njegovih bližnjih, a kao starac, ležeći u rodnoj kući, raduje se što ih čuje, jer to znači da ne biju za njega.

Ovde uočavamo čak i humoran otklon od centralnog fenomena zbirke. Srećemo ga i u doživljajima tzv. malih smrti kada je čovek, čini se, od one prave najdalje, ili su one pak svojevrsna uteha ili eliksir zaborava: "Kad će taj kraj?!", dahće, ne znajući da ga čeka vreme kad će tog pitanja da se plaši. ("Erotska priča"). Ipak, u većini priča, razume se, takav otklon izostaje. Pitanje smrti uglavnom je nerazdvojivo od tragike, o čemu svedoče priče u kojima se pripoveda o smrti "preko reda", bilo da je reč o posve maloj deci koja se ne mogu održati u životu ("Redni brojevi") ili pak o stradanju seljaka u ratovima, ali i u postratnom vremenu, bilo od starih ili novih pobednika ("Ratni drugovi"), ili pak o smrti onih koji u sopstvenoj nemoći smrt prizivaju, a svesni želje za životom postaju kada to više nema nikakvog smisla ("Glad"). Sve navedeno podstiče pitanje čoveka o sopstvenoj grešnosti, o zaslugama ili pak o njegovoj malenkosti u gotovo uvek nepovoljnim životnim okolnostima.

Strah od smrti i njeno primicanje uslovljava često i čovekovu iracionalnost. Otuda junak pripovedač beleži niz susreta sa mrtvima, bilo da je reč o bližnjima, prijateljima ili poznanicima. Neki od tih susreta u funkciji su preispitivanja samog bića i egzistencijalne nesigurnosti, a najveći broj njih odvija se u snu. U takvim slučajevima snevač nema osećanje povlašćenosti, ali nema je, ispostavlja se, ni čovek u budnosti.

Odnos prema životu, kao i prema smrti, ostaje ambivalentan. O tome svedoči, kako smo već napomenuli, perspektiva:

"Mora da je strašno dok se izdižeš, izdižeš od zemlje i letiš visoko daleko iznad nje!", kaže prašinom posuti pešak.

"Naprotiv, divno je dok nad zemljom lebdiš, strašno je kad na zemlju padneš!", odgovara mu padobranac. ("Tačka gledišta").