KNJIŽEVNA KRITIKA - Pomilovana davnina još traje

Oni pripadaju pesmi "Pomiluj me... Gospode..." čiji je ton samo na početku molitven, a koji je u kontrastu s poentom koja nam kazuje da je lirski subjekt u vlasti "zagorskih drevnih groteski" i koja zatvara ciklus čiji je naziv "Neka nas blagoslovi Matoš".

Zašto, pitaće se čitalac ovih redova, krećemo od kraja, umesto od početka? Zato što čitajući taj ciklus, u kojem su sve pesme datirane, približavajući se kraju, razumevamo nešto što je veoma značajno, kako za kompoziciju ciklusa, tako i za samog pesnika i lirskog subjekta koji je, po svemu sudeći, njegov alter ego. On je sasvim posvećen prošlosti i idealnoj, mrtvoj dragoj. Izvan toga za njega ništa ne postoji. Samo sećanja su živa i on sam živi dok je u njima. Tu nalazi utehu, koja je unekoliko, po atmosferi, slična Matoševoj "Utjehi kose" i na koju, baš zbog toga, često referiše i utvrđuje nas u pretpostavci da je u rukopisu reč o idealnoj mrtvoj dragoj.

Naime, pesma "Grič", koja otvara zbirku Zorana Lj. Milića "Tako je to kod nas Slovena" (SKZ, 2024), očigledno je nazvana po mestu na kojem se odvijala idealna ljubav, a za koje je lirski subjekt, baš zbog toga, izuzetno vezan, ispevana je 25. aprila 1974. godine. Potom - četrnaest pesama u kojima se ta ljubav romantičarski slavi ispevano je 25. aprila 1977. godine i tri poslednje pesme, od kojih dve, izuzimajući poslednju koju smo već pomenuli, sadrže elemente erotike, tako slaveći život i iskazujući veru u njega, napisane su 25. aprila 2012. godine.

Kada navedene datume uporedimo, razumećemo da se 25. aprila 1974. godine dogodilo nešto veoma važno, verovatno smrt idealne drage, ali i da su od tada pa nadalje 25. aprili u postojanju lirskog subjekta najznačajniji, da su mesta njegovog sećanja, veze sa idealnom mrtvom dragom, istovremeno, u toj - večno živoj - ljubavi i mesta povezanosti sa vasionom i zvezdama - baš kao što je to u pesmi Santa Maria della Salute Laze Kostića.

I dok je pesnički ciklus "Neka nas blagoslovi Matoš" kao povlašćeno mesto imao zagrebački Grič, jer se na njemu odvijala ljubav lirskog subjekta i idealne drage, u rukopisu "Vera i Kosta u bioskopu Balkan" takvo povlašćeno mesto jeste beogradski Kalemegdan, čiji je naziv sadržan u naslovu devet pesama rukopisa, dok se u drugim pesmama on neretko spominje.

Za razliku od lirskog subjekta koji je sam akter jedne ljubavi u pesničkom ciklusu Neka nas blagoslovi Matoš, ovde pesnik, istovremeno i lirski subjekt, peva o ljubavnoj vezi svojih izuzetno bliskih prijatelja. Taj rukopis najbolje bismo predstavili ukoliko bismo ga zamislili kao svojevrsnu vrlo prostranu galeriju u kojoj se nalazi stalna postavka, u okviru koje je dobro promišljeno mesto svake slike.

Šta se sve s rečima može, pokazao nam je osobito u ovom ciklusu Zoran Lj. Milić, zahvaljujući vrlo složenom sistemu asocijacija i velikom jezičkom daru i umeću, jer on, između ostalog, stvara nove reči i igra se njima, ispituje sve njihove semantičke mogućnosti, kao i njihovu kombinatoriku, na posve originalan način.

Njegova poezija je i u jezičkom smislu izuzetno izazovna, jer je Milićevo osećanje jezičkih slojeva i mogućnosti zaista nesvakidašnje, veoma duboko i precizno, pa traži posvećenog čitaoca. Tu poeziju nije lako savladati usled neprozirnosti pojedinih leksema i neobičnosti sintagmatskih sklopova. No, to sigurno ne umanjuje želju čitalaca jer, ukoliko nije u prilici da sve razume, intuitivno, a stiče se utisak da je pesnik upravo želeo da podstakne intuitivnost, dolazi do pesnikovih poruka, do putokaza koji čitaoca vode dalje kroz tu poeziju izložbu.