POGLED ISKOSA: Sećanje na Radovića

Prošle 2023. bilo je 50 godina od njegove smrti, ove je 130 od rođenja, a 2025. biće 100 godina kako je ostvario prvu samostalnu izložbu leta 1925. O njegovom životu i opusu istoričar umetnosti Vjekoslav Ćetković objavio je iscrpnu monografiju (Akademija umetnosti i Matica srpska, Novi Sad 1989). Radović je omiljeni slikar srpskih kolekcionara, jedan od uporišnih stvaralaca međuratnog modernizma, veoma cenjen umetnik, pa ipak njegovi jubileji nisu odgovarajuće obeleženi.

Slikao je većinu poznatih motiva sa polazištem u stvarnosti a najradije aktove i vojvođansko selo. Imao je zanat akademskog, klasičnog realiste, o čemu svedoče njegove slike ženskih aktova u prirodi, prošao je iskustvo kubizma (1921) i apstrakcije (1923-1924), ali je ponajviše razvio slobodni pristup slici. Njegova dela po kojima je najviše poznat sjedinjuju ekspresionizam sa izvesnim naivizmom i "primitivizmom", koji nemaju mnogo dodira sa naivnom umetnošću neškolovanih već su više izraz slikara koji želi da se približi narodnom duhu. Ima kod njega plenerizma, matisovskog čistog linearizma i kupačica kao kod Degaa. Naslikao je neke od najčulnijih, najtoplijih ženskih aktova pa i "Akt devojčice" (1932), zamišljene i zbunjene erotizmom koji sluti.

Malo je i naših umetnika koji su sebe crtežom i slikom toliko autoportretski ispitivali. Osim figuracije, izuzetni su njegovi motivi vojvođanskog miljea, široki plan ravnice, nebo prepuno svetlosti i intimni prizori ratara. Smatrao je da umetnost treba da ima polazište u realnosti ali tako da je prevrednuje u predstavu drugačiju od vulgarne imitacije.

Ovaj je slikar imao osoben životni put, umetničko delo pa i tekstove. Dugo se borio sa siromaštvom i sve do izložbe iz 1952. godine skoro ništa nije uspeo da proda. Živeo je od tenisa, kao jedan od najboljih u tom sportu. Većinu svojih ostvarenja je poklonio ili prodao u bescenje, smatrao je da slika treba da pripada ljudima i bio srećan da neko želi njegova platna. U današnje vreme tehnicizma i hlađenja međuljudskih odnosa prijaju njegove reči iz intervjua "Politici" 1967. godine: "Nosila su me kroz život osećanja jaka i duboka. Volim i poštujem snažan unutrašnji život, fatalnu ljubav, toplinu nežnosti u osećanjima: iskrenosti osećanja nema bez naivnosti srca". Ovaj obrazovani stvaralac (živeo je u Budimpešti, Parizu, Beču, Minhenu i Pragu) nije, međutim, imao razumevanja za poratnu umetnost pa je i predsedniku Titu poslao protestno pismo protiv apstraktne umetnosti, koja je "nešto nerazumljivo (i) beznačajno, 'šund', što našem narodu nikako ne treba". O ondašnjoj likovnoj sceni je primetio nešto što važi i za današnju: "Umetnost postaje veliki biznis, (ona) je menadžerski posao i glavno je da se iz raznih pobuda stvaraju mitovi oko nekih slikara."