U SVAKOJ PORODICI TINJA NEKI BOL: Norveška spisateljica Vigdis Jurt, za "Novosti", o knjigama "Nasleđe" i "Da li je majka mrtva"
NAJNOVIJI roman poznate norveške spisateljice Vigdis Jurt, objavljen na srpskom, "Da li je majka mrtva", sadrži jednu mitsku scenu: u zavejanoj šumi los se zaleće na drvo pored kolibe, iz koje ga posmatra glavna junakinja Johana, i udara sve dok mu ne otpadne stara koža, uz užasnu bol i puno krvi. Scena asocira na bolnu transformaciju kroz koju mora da prođe i Johana da bi odbacila prošlost i nastavila život.
Z. Jovanović
- U stvarnom životu imala sam kolibu u šumi i zaista sam videla losa kako to čini. Bilo je impresivno! Gledala sam i mislila: "Kako bi bilo dobro kad bi i za mene bilo tako jednostavno, kad bih mogla i ja da prođem kroz takvu bol i izađem slobodna."
Oba njena romana, koja je kod nas objavio "Štrik" - "Nasleđe" i "Da li je majka mrtva", govore o porodici. U "Nasleđu", posle smrti pater familias, dok ostali dele imovinu, Bergljut samo želi da joj porodica prizna kako je bila žrtva seksualnog nasilja. U knjizi "Da li je majka mrtva" slikarka Johana posle tri decenije vraća se u Oslo zbog izložbe i želi odgovore od majke, ali ova odbija kontakt.
- Kod nas u porodicama ima dosta nasilja. Intimni odnosi i nasleđe toliko su duboki da, ako ih ne sredite, upadate u nasilnost. Bilo bi dobro kada bismo, kao losovi, mogli da odbacimo staru kožu, staro breme i zakoračimo u novi život. Ali to nije jednostavno.
o I autoritarni otac u vašem romanu takođe je žrtva autoritarnosti svoje majke. Krug se izgleda iznova ponavlja...
- Postoji izreka u Norveškoj: "Imam problem sa majkom koji ne mogu da rešim, pa ću ga preneti na svoju decu." Z. Jovanović
o Mislite li da je u detinjstvu odnos deteta sa majkom važniji nego sa ocem? Da je majka neka vrsta "poslednje odbrane" kad sve ostale padnu?
- To je teško reći pošto u Norveškoj imamo dosta žena na moćnim pozicijama. Društvo teži jednakosti, pa je nezahvalno reći da biti majka znači nešto posebno. Osim toga, kod nas i muškarac može da bude "majka", može da kupi jajne ćelije i ode u Indiju i nađe surogat majku. Danas je čak problematično reći "majka". Neko ko ne želi da bude uhapšen koristi sintagmu "primarni staratelj".
o Kako to izgovara dete sa dve godine?!
- Ne znam kako neko ko koristi jajne ćelije iz Amerike, svoju spermu i surogat majku iz Indije želi da ga dete zove. Pretpostavljam, ipak, "otac". Ali, ako pričamo o biološkoj majci, beba se kao fetus razvija i raste u njenom stomaku, ona ga rađa u bolu, dete dolazi na svet i intuitivno oseća: "Ako ova osoba ne bude brinula o meni, umreću." To majkama daje puno moći u odnosu na dete. Dosta žena iz generacije Johanine ili majke u "Nasleđu", jedinu moć koju imaju jeste ona nad decom. Nisu imale ni ekonomsku moć, ni pozicije u društvu, morale su da traže novac od muža... Mnoge pre toga nisu bile ni iskreno voljene. Sedela sam u kafeu, pored mene je bila mlada majka sa bebom od nekoliko meseci, koja je plakala kad ju je ova ostavila kod prijateljice da ode u toalet. Mlada majka se ozarila, bila je srećna jer beba bez nje ne može. Očigledno je da tu mladu majku pre ove bebe niko nije bezuslovno voleo. Takve majke žele da do kraja budu potrebne svojoj deci, da se ova nikada ne osamostale. Zato stalno sa sobom morate da vodite dijalog, da se preispitujete.
PRVA LjUBAV NA HVARU
o ČITALI ste ovdašnje pisce?
- Imam stan u Pržnu, u Crnoj Gori. Nisam čitala ovdašnje pisce, ali jesam o odnosima Crne Gore i Norveške i Henriku Angelu, Norvežaninu, koji je početkom 20. veka doneo prve skije i skijaški sport u Crnu Goru. Znam i da je Titova sestra bila ambasador u Norveškoj. Kao devojka dolazila sam u Jugoslaviju i prvu ljubavnu avanturu doživela na Hvaru. Bili ste jedina otvorena socijalistička zemlja. U Beogradu su mene i drugaricu nepoznati ljudi pustili da se istuširamo u njihovom stanu.
o S obzirom na to da u Norveškoj tate mogu da budu i mame, kako to utiče na samoupozdanje i odrastanje deteta?
- I to je teško reći jer još nemamo istraživanja. Ovaj fenomen je vrlo mlad, a porodična kultura drugačija nego u drugim zemljama, npr. u Srbiji. Naša ministarka kulture je lezbijka i ima dete sa čovekom koji živi u gej zajednici, pa je dete jedne nedelje sa majkom, a druge sa dva oca. Mislim da homoseksualni parovi sa decom pokušavaju da u svom okruženju imaju dosta žena, da se deca ne bi osećala uskraćenima i da se ne razlikuju od dece iz tradicionalnih porodica. Tek za 10 godina zapravo ćemo znati kakvo im je bilo odrastanje.
o Da se vratimo na Johanu. Zašto joj je bilo važno da se posle tri decenije uveri da je majka, dok je ona bila dete, zaista bila nesrećna i zlostavljana?
- Nemam kontakt sa svojom majkom i ona ne želi da me vidi. Poslednjih godina razmišljala sam o stvarima o kojima nisam kao mlađa. Kada je počeo Drugi svetski rat, moja majka je imala šest godina i četvoro braće i sestara. Živeli su na severu Norveške, prema Rusiji, gde je cele godine sve pod snegom. Troje najmlađe dece, među kojima i moju majku, roditelji su poslali u srednju Norvešku, kod ujaka, pa je pet godina živela odvojena od porodice. To je moralo za nju da bude veoma bolno i zato me je inspirisalo da napišem priču koja ima slične elemente. Ali Johana je uskraćena za mnoge odgovore, pa i kako se majka osećala zbog onoga što je preživela. Kada ima takvu prazninu, čovek stalno traga za odgovorima koji bi je popunili.
o Slažete li se sa Tolstojem da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način?
- Ne postoji sasvim srećna porodica. Sve imaju neke izazove, podele, u svima tinja neki bol. Dokaz da ni sve nesrećne porodice nisu nesrećne na svoj način jesu moje knjige i ljudi koji ih čitaju i u njima pronalaze svoje životne situacije.
o Da li vaša deca čitaju vaše knjige?
- Stariji sin ima 42 godine i uopšte ne čita, a i kada bi čitao, ne bi čitao "ženske knjige". Ne znam da li ih ćerke čitaju. Nikada ih nisam pitala, one o tome nisu pričale. Imamo neku vrstu "zaveta ćutanja" i za trpezarijskim stolom razgovaramo o drugim temama. Mislim da je za njih već dovoljno teško to što su moje kćerke.
IMIGRANTI U OSLU
o NEGDE sam našla da ste pomagali imigrantima...
- Pomagala sam imigrantima i beskućnicima kada je trebalo da se čuje njihov glas. Neki od njih ne govore strane jezike. Trebalo je objasniti njihovu situaciju u novinama ili im pomoći kada se sreću sa političarima. O njima nikada nisam pisala knjigu jer pišem o onome što mi je kao iskustvo blisko. A kako bi mogla da se oseća Etiopljanka u Oslu sa četvoro dece, koja ne govori norveški i živi u kriminalnom okruženju, dok se oko njenog socijalnog stana preprodaje droga, ne mogu ni da zamislim! Zahvalna sam što nemam takvih problema.
o Čula sam da volite Knausgora, zašto je on važan?
- Ne znam koliko je važan, znam samo da stalno želim da ga čitam još i još! Bila sam u početku skeptična prema nekome ko u šest tomova opisuje svoj život, a onda sam samu sebe iznenadila. Nisam mogla da stanem, usisale su me njegove knjige.
o A nobelovac Jun Fose?
- Veoma ga volim, za njegove knjige morate da budete koncentrisani. Isto smo godište. Sećam se, imali smo 23 i bila sam debitant na seminaru na kom je učestvovao i on. Tad sam napisala prvu knjigu za decu, a on je imao postmodernističko delo, kao odgovor na Stendalovo "Crveno i crno". U to vreme nisam znala ni ko je Stendal. Došla sam trudna. Kad su me pitali šta sam ja napisala, smešno je zazvučalo "Pele-Ragnar u žutoj kući", ali bio je to dobar način da uđem na literarnu scenu i nikom ne budem konkurencija. Fose je slavu postigao dramom "Neko će doći (da dođe)", a glumci su u pozorištu komentarisali: "Neko će doći da zaspi." To je ta Foseova ambivalencija, ili ćete ući u njegov univerzum ili ga nećete voleti.