JOVANKIN LIK OTRGNUT OD ZABORAVA: Knjiga Olge Radić “Žena koja je pušila ‘žitan’” u izdanju “Službenog glasnika” o našem arhitekti

Glavna junakinja knjige je arhitekta Jovanka Bončić Katerinić (Niš, 1887 - Beograd, 1966) koja je diplomirala na Tehničkom fakultetu u Darmštatu 1913. godine i time postala prva žena u Nemačkoj sa akademskim zvanjem arhitekte i diplomom inženjera. Od 2013. godine, obeležavajući stogodišnjicu diplomiranja Jovanke Bončić, u Nemačkoj jedna važna nagrada za naučna dostignuća počinje da nosi njeno ime. U međuvremenu, Jovanka Bončić je kod nas bila u potpunosti zaboravljena.

Kada se, pre izvesnog vremena, Olga Radić poslom našla u Darmštatu, šetajući gradom naišla je na ulicu koja se zove Jovanka Bončić štrase. Iznenađena da se o ovoj njenoj koleginici i zemljakinji kod nas takoreći ništa ne zna, počinje da istražuje njenu biografiju i razotkriva priču o jednoj jedinstvenoj i neponovljivoj ženi. Istovremeno, Olga Radić otkriva i talentovanog istraživača i pisca u sebi. Uspeva da dođe do potomaka Jovanke Bončić u Beogradu, Sarajevu i Bostonu, a zatim i da upozna čoveka koji je svoje studentske dane proveo u njenoj kući, svakodnevno slušajući i pomno beležeći njena sećanja koja su ga fascinirala, kao da je predosećao da će se više od pola veka kasnije na njegovim vratima pojaviti neko ko će tragati za svakim delićem prošlosti Jovanke Bončić, sklapajući mozaik njenog života.

Knjiga "Žena koja je pušila 'žitan'" pisana je u prvom licu jednine, te čitalac stiče utisak da mu Jovanka Bončić lično priča o svom uzbudljivom životu i tu priču gradi onako kako se gradi kuća - od temelja nagore. Saznajemo o njenoj porodici, okruženju, detinjstvu i mladosti, pohađanju Treće muške gimnazije u Beogradu (kako bi lakše mogla da se upiše na studije u inostranstvu), a zatim o početku studiranja na beogradskom Univerzitetu, dobijanju stipendije i odlasku u Darmštat. U Nemačkoj Jovanka stiče ne samo diplomu arhitekte, već i doživotnog partnera, ukrajinskog plemića i kolegu arhitektu, Andreju Katerinića sa kojim će izroditi tri sina. Porodica će jedno vreme živeti u Sankt Peterburgu, Rigi, Kijevu i Odesi, da bi posle Oktobarske revolucije Jovanka uspela da pomogne mužu i sinovima da prebegnu u Beograd. Ona će već 1925. sa Nikolajem Krasnovim raditi u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva građevina u Beogradu, a njen autorski potpis će nositi projekti za zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta u Beogradu, Banski dvor u Banjaluci, deo banjskog kupatila i projekat za dovršenje Kur-salona u Banji Koviljači, osnovna škola u Obrenovcu i mnoge privatne kuće širom Srbije. I suprug Andrej je projektovao mnoge značajne zgrade u Beogradu, a njih dvoje će zajedno proslaviti i zlatnu svadbu 1964. godine.

Budući da je roman "Žena koja je pušila 'žitan'" opremljen bogatom arhitektonskom građom i da obiluje detaljima iz istorije naše arhitekture, prema mišljenju urednika Petra Arbutine, knjiga "Žena koja je pušila 'žitan'" pripada novom žanru u književnosti koji je on nazvao arhitektonski roman. Takođe, osim što pomaže da se otrgne od zaborava lik Jovanke Bončić Katerinić kao važan lik naše prošlosti, knjiga je istovremeno prožeta istančanim opisima atmosfere starog Beograda, baziranim na konkretnim činjenicama, a ilustrovanim zanimljivim fotografijama, kako iz državnih arhiva, tako i iz brojnih privatnih kolekcija.

Arhitekta Olga Radić, već tri godine nije među nama, ali su se njen suprug i deca postarali da ovo njeno značajno delo ugleda svetlost dana.