SKUPLJANJE KOŠČICA NJEGOŠEVIH: Šest sahrana nismo ukopavali pesnika, već one koji su to silom činili

Govorili smo da su se i Njegoševa ruka i Njegoševa misao davno u srpskom narodu posvetile, ali da se to još nije javno čulo onamo gde se moralo čuti. Spremali smo u Njegoševom odboru Matice srpske najveći zbornik radova u kojima se još jednom tumače Njegoševi stihovi i rečenice, njegova poezija i filozofija. Zvali smo dve stotine ljudi da se okupe na tom poslu iako nismo podržani od onih koji su najviše dužni. Dobili smo, uz sve ostalo, i opise kako su mošti Njegoševe nekoliko puta prekopavane i sahranjivane, gledajući preda se zbog tuđe sramote. Nismo još doznali da je iko u civilizovanom svetu tako radio, a jesmo nabrojili na stotine primera kako kulturni narodi čuvaju grobove svojih velikih ljudi. Znali smo da na šest Njegoševih sahrana nismo ukopavali pesnika već one koji su to silom činili.

Odabrali smo za ovu priliku, na dva veka Letopisa, jedan primer koji je poznat svima, jer ga je ostavio Miloš Crnjanski, i jedan primer poznat ponekome, jer je sakriven u dopisu srpskog Patrijarha dr Gavrila Dožića dok je bio Mitropolit crnogorsko-primorski.1
Crnjanski je pisao pesnički izveštaj za novine o prenosu Njegoševih kostiju na Lovćen, u obnovljenu kapelu 1925. Zapis je okićen lirskim slikama iako je reč o "svirepoj uspomeni". Kaže da je Gorski vijenac pesma "koja bi i kada bi sav naš narod izumro jasno i gorostasno sačuvala njegov lik" i da je Vijenac sastavio pesnik "stasom lepšim od svih muških u našem narodu i dušom neizmernom i oblačnom kao iznad Lovćena", gde je u večnost otišao "među oblake munjobije", nad "najlepšim morem na svetu". Opisao je veliku vatru u ćesarsku čast, ali ne da bi prikazao slavlje no da bi se otvorile slike od ognja koji je sinuo "čak na more", od kojeg su bljesnula "strašna i siromašna sela veselih Cuca" što se kao nijedno hajdučko pleme "smrti grohotom smejalo". Obasjan je "goli krš Krivošija, vitkih kao borovi na vetru" i sve - do "hercegovačkih gudura gde nam je sačuvan najlepši izgovor starog jezika". Umesto veličanja ćesarske buktinje, Crnjanski opevava osvetljeni pejzaž i čoveka u njemu. A nekoliko dana ranije "sramna vojska" spremila je lomaču za "grobnicu munjama bijenu" i za kapelu "što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom". Spremljen je dan koji je "tresao dušu naroda". Stigla je vojska koja je "zaudarala grobarski", koja je skrnavila grobove i u drugim zemljama. Uputila se "s nekim popovima na Jezerski vrh". Vratili su se s Lovćena austrougarski vojnici, "sve sami Mađari i Švabe", "u polumraku i prolazili krišom kao lopovi". Jedan je nosio sanduk sa kostima, a drugi šatorsko krilo sa trulom svilenom odeždom...

Sutradan je Lazar Matković, "kasnije sreski poglavar u Duvnu", uzeo dva Čeha, otišao na Lovćen, skočio u duboku raku, prekopao zemlju i među "otpacima drveta" našao tri Njegoševe koščice iz pete i potiljka. Pet godina kasnije, koščice čuvane u tajnosti kao nezamenljive dragocenosti, Lazar Matković uputio je Mitropoliji na Cetinju, iz Savine, iz Herceg Novog. Takav novinski dopis listu "Vreme" poslao je Miloš Crnjanski. I to je često preštampavano i prepričavano.

A s Cetinja, iz Mitropolije crnogorsko-primorske, o Maloj Gospojini 1925. kad su Njegoševe kosti vraćene u obnovljenu kapelu na Lovćen, svoj izveštaj o toj svečanosti objavio je mitropolit Gavrilo Dožić u Letopisu Matice srpske, čija dva veka izlaženja obeležavamo i odakle odvajamo samo jedan prilog o Njegošu, ovaj ispod ruke kasnijeg srpskog Patrijarha. Nije Dožić pisao pesnički kao Crnjanski, ali jeste potvrdio svaki detalj na svoj način i u članku naveo dva važna pisma. Kaže mitropolit Gavrilo da se ispunjava "po drugi put zavjet našeg Velikog Pjesnika i Vladike" i da se Njegoševe kosti iz Cetinjskog manastira prenose "u kapelu koju je za večni boravak svoga pretka sazidao" kralj Aleksandar Karađorđević. Poziva se na reči ljudi koji pamte Njegoša, njegovu oporuku i podizanje kapele nekoliko godina pre smrti. Saopštava da je kapela srušena 12. avgusta 1916, da su Njegoševi posmrtni ostaci iskopani po naredbi iz Beča i da su u "naročitoj grobarskoj komisiji", koju tako zove Crnjanski, morali biti: cetinjski prota Ivan Kaluđerović (koji je o tome objavio detaljan izveštaj u listu Crna Gora), pop Simo Martinović, dr Lazar Tomanović, pravnik, političar, Njegošev biograf, i Mihailo Popović. Svi oni su pod iznudicom određeni "od strane Njegovog Visokopreosveštenstva, Gospodina Mitropolita Mitrofana Bana", čije je jedno pismo Gavrilo Dožić u celosti objavio u Letopisu. Naime, kad je okupatorska uprava videla da joj se bliži poraz i kraj, da bi okajala svoj "nečuveni, bezbožni akt", svoj "grubi i varvarski sakrilež", obnarodovala je preko svojih glasila da će Njegoševu kapelu na Lovćenu obnoviti.

Povodom takve namere mitropolit Mitrofan Ban im je pismom poručivao:

"Pomenuta kapela posvećena je po kanonskim propisima sv. Pravoslavne Crkve i kao takva stoji pod mojom upravom" i da se "saglasno crkvenim kanonima nikakve obnove na crkvama ne mogu učiniti, bez sporazuma i blagoslova nadležnog Arhijereja".

Dobio je Mitrofan Ban odgovor s nečitkim nemačkim potpisom da ne nameravaju na kapeli "činiti kakvu promjenu, nego je samo staviti u prvobitno stanje". Prema tome, očigledne su dve činjenice: prvo, da je Njegoševa kapela na Lovćenu crkva (što su rušitelji iz 1972. osporavali, što i danas osporavaju!) i drugo, da je i austrougarska uprava htela 1918. da obnovi Njegoševu kapelu na Lovćenu.

Da se sada još jednom vratimo skupljanju Njegoševih kostiju o čemu je pisao Miloš Crnjanski. I mitropolit Dožić, u Letopisu, piše da je Lazar Matković 1921. na Cetinje s propratnim pismom koje se zaturilo poslao, kaže, "jedan paketić, u kome su bili brižljivo uvijeni tri komada kostiju" što ih je Matković "našao zaostale u grobnici, skupio ih, čuvao kao svetinju, i krio od austro-ugarskih vlasti, a sada, veli, šilje da se pridruže ostalim kostima vladike - pjesnika". Svemu rečenom Gavrilo Dožić dodaje malo kome poznat podatak da je od mlade profesorke iz Beograda Jelene Lazarević "prije nekoliko vremena" primio "jednu malu kost, kako izgleda od ruke pokojnog vladike Rada".

Tako su prikupljane Njegoševe koščice, i čuvane, godinama, potom vraćene u obnovljenu kapelu 1925, gde su bile do minanja "strašnog vrha Lovćena", kako ga je video Crnjanski, i podizanja Meštrovićevog mauzoleja 1974, uprkos zapomaganju mitropolita Danila Dajkovića i mnogog učenog sveta.

Nikad nećemo doznati koliko su Njegoševih koščica raznele mine i kad će biti urađeno što su i okupatori hteli da urade 1918. godine, ali ćemo i dalje da spuštamo nebesku slavu na ruku koja je napisala Gorski vijenac i na misao u kojoj je svoje gnezdo našla Luča mikrokozma.

                     (Beseda o Njegoševom danu u Matici srpskoj, 13. novembra)

1 Svi navodi su preuzeti iz tekstova: Miloš Crnjanski: "Njegošev grob: svirepa uspomena iz doba okupacije", Vreme, 20. septembra 1925, god. 5, br. 1348, str. 4 i Dr Gavrilo Dožić: "Oko prenosa Njegoševih kostiju", Letopis Matice srpske, knj. 306, sv. 1 (oktobar 1925), str. 51-53.