POGLED ISKOSA: Slika kao magični objekt

Reč je o jednoj od najvažnijih mlađih srpskih umetnica, koja je veoma cenjena te se za njena dela neprekidno zanimaju kolekcionari i strani i domaći galeristi. Njoj je teško da priredi svoju samostalnu izložbu i odgovori na pozive galerista jer sve što uradi zainteresovani odnose. Njena posebnost je i u tome što se jedina izražava slikom, objektom, crtežom i grafikom, koju predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

U katalogu je odličan tekst književnika i likovnog kritičara Dragana Jovanovića Danilova pod naslovom "Čarobne kutije Snežane Petrović". Na žaru svoje imaginacije Danilov odgovara na uzornost i zagonetnost opusa Snežane Petrović. Dobro je uočio povezanost njenih ostvarenja sa asamblažima Džozefa Kornela koji u XX veku prethode svim pristupima estetici kutije, tj. slike kao objekta, nadrealnog predmeta koji izlazi u treću dimenziju. Prva takva nastojanja pre više godina ove umetnice bila su donekle i naivna, međutim, ova uporna slikarka, koja stvara sistematski, nadograđuje i širi svoj likovni prostor, pronašla je samo svoj ključ za ulazak u kutijastu slikovnu pojavnost, u sliku kao magični objekt. Izložba bi možda mogla da se nazove i "S druge strane slike". O malim kutijama su razmišljali Vasko Popa i Leonid Šejka, crtao ih je Vladimir Veličković, njima se bavi Marina Nakićenović, a pre njih čarobne kutije stvarali su orijentalni umetnici. U tom smislu na otvaranju izložbe Danilov uočava da je mala kutija izuzetna pre svega zbog svog sadržaja, tajne koju skriva, ili se sluti.

Reč je o svojevrsnoj vizuelnoj inteligenciji, o sintezi likovnih elemenata a ne samo o umetnosti kao ezoteriji. Snežana nas vodi lavirintima svog likovnog mišljenja, upućuje u tajne likovnog jezika koji postepeno razotkriva, koji traži vreme i uvid. Njena dela ne pripadaju glavnom toku (post)moderne jer su slojevita i zagonetna, ne daju se lako i odmah sagledati a još manje pročitati, podrazumevaju vreme i život sa njima da bi se otvarala u punoj meri. U tom smislu Ljuba Popović je uočio da posedovanje apstraktnih dela podrazumeva njihovo vizuelno trošenje, ona posle nekog vremena dosade. Slike i druga ostvarenja Snežane Petrović su mašine smisla, mali generatori ideja i vizija, kumulativni predmeti neke nove likovne začarnosti. Zato Mihailo Đoković Tikalo govori o slici koja pretpostavlja "seanse čuđenja" a iz čuđenja je po Platonu i Aristotelu nastala i filozofija. Ako na slici nema tajne, čuda i misterije ona ne treba ni da postoji, takvo je likovno vjeruju svih fantasta, kojima otvoreno i ova kultivisana Novosađanka pripada.