KNJIŽEVNA KRITIKA - Životno iskustvo

Kao izbeglica iz Sarajeva ona se najpre kao dete zatiče u Kasabi nastojeći da se prilagodi novoj stvarnosti, da u njoj nađe svoje mesto, a potom čini to isto kao studentkinja u Beogradu. Uprkos svoj ljubavi mnogobrojnih, veoma živopisnih članova porodice, čije ženske članove odlikuju osobita neposrednost i vitalizam, a neke i izraziti smisao za humor, koji su veoma pažljivo i, čini se, s lakoćom građeni, jer ova knjiga sadrži autobiografske elemente, to nije jednostavno. Svakako, to ne bi bilo lako ni na nekom sasvim drugom, dalekom mestu, razumevamo uviđajući visoku osetljivost junakinje pripovedača.

To je tako iz mnogo razloga, a neki od bitnijih su osećanje ukorenjenosti glavne junakinje u svojoj zemlji, među svojima, u skromnosti i jednostavnosti, u svome jeziku koji joj nikada nije bio "tesan" ni siromašan, u svim njegovim nijansama i mogućnostima, o čemu je njeno pripovedanje najbolje svedočanstvo.

No, stvarnost ide svojim tokom, ne brinući ni o kome, pa ni o junakinji, koja primarno ukorenjena na već pomenuti način, svoje mesto i duhovni mir ipak ne može da nađe. Za to nije kriva samo istorija, mada su njene manifestacije uvek tu, eksplicitno ili implicitno, već i neslavno završene ljubavne priče koje junakinju pripovedača na prilično grube načine opominju na surove razlike. Neke od bitnijih su socijalne i statusne. Uprkos velikoj njenoj ljubavi prema "gotovo savršenom" Oliveru koji zna tri jezika, pripadniku stare beogradske porodice, čiji je salonski stan ispunjen raritetnim izdanjima, vrednim slikama i vazama, izostaje srećno finale. Oni su, kako taj sofisticirani mladić eksplicira, kao ulje i voda isuviše različiti. Ta razlika poništava sve nade i idealizam mlade osobe, njenu veru u ljubav.

Druga razlika jeste tradicionalizam junakinje pripovedača koji se ogleda, ipak, u njenom poštovanju povlašćenog mesta muškarca u patrijarhalnoj zajednici. Ne želeći da je kritikujemo, jer ona je baš onakva kakvu ju je autorka namerno gradila, pa je njen lik uverljiv i zato nosi čitavu, vrlo bremenitu priču, ali i previše brine o muškarcima, o tome šta misle, šta im smeta, šta očekuju, o njihovoj svilenosti u stvarnosti koja nikome nije osobito naklonjena, osim, naravno, pametnom Oliveru, koji zapravo ne razume geopolitička kretanja, a još manje sudbinu nekoga van kruga dvojke. Zato mu smeta da često sluša priču o prekodrinskim Srbima.

Na tom mestu, i ne samo na tom, uočavamo paradokse. Provincija je, ipak, u čoveku, a ne van njega. Čitav svet može biti u čoveku, uprkos kasabama, ratovima, jeftinoj odeći i neuglednim garsonjerama.

Te i druge istine tek su deo onoga što ova knjiga donosi dok junakinja pripovedač, ipak, ženski i tvrdoglavo ide dalje, dok, arhetipski, "tka novo saće".