POGLED ISKOSA: Popadićevo repozicioniranje realizma

Ljubomiru Ljubi Popadiću (Zrenjanin, 1961), koji živi i stvara kao slobodni umetnik u Tivtu, a čija se samostalna izložba slika održava u beogradskoj privatnoj Galeriji Nikola Radošević, pripada posebno mesto. Diplomiravši slikarstvo 1986. godine na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu u klasi poznatog profesora, slikara i crtača Jovana Rakidžića Popadić pripada koliko crnogorskoj toliko i srpskoj likovnoj sceni po izložbama i učestvovanju na kolonijama. Njegov originalni početak je u sticanju solidnih osnova za bavljenje figuracijom ali je on započeo kao slikar asocijativne apstrakcije.

Cela istorija nove umetnosti ispunjena je onima koji od početnih figurativnih dela, postepeno rastvaraju jezgro znanja i darovitosti i otkrivaju slobodu ali i proizvoljnost apstrakcije ili (neo)avangarde. Najređi idu u kontrasmeru istorijskog toka, poput Salvadora Dalija, Fransisa Pikabije, Konrada Klapeka i nekih drugih, a njima pripada i Popadić. Iskustvo apstrakcije ne mora da bude loše po slikara, ono često donosi uvid u čistu likovnost, lišenu naracije, anegdote i figurativnih zastranjivanja. Tako je i ovaj crnogorski volšebnik otkrio svoj poetski realizam, potpuno udaljen od hladnoće i mehanike hiperrealizma, koga pravi majstori u Rusiji preziru kao najniži vid realizma.

Popadić je skoro usamljeno izvršio repozicioniranje realizma, umesto fotorealizma koji ovde ima pristalice i njihovog banalnog prenošenja uveličanog prizora, posebno portretskog, što je Čak Klouz uveo još šezdesetih godina prošlog veka, namesto zamirućeg zavičajnog realizma, originalnog ali lokalnog, on raskriljuje dveri poetskog realizma, slike kao čarolije. Reč je o najređem vidu te umetnosti, o kojoj nema studija ni pomena u enciklopedijama umetnosti, o slikarstvu u koje umetnik unosi delić svoje duše.

Imajući uzor u stvarnosti, dopuštajući da ga uzbudi prizor iz prirode, pred kojim kao da oseća pobožno poštovanje Popadić umesto da kao mnogi mehanički prenosi fotografiju stvara živu, vibrantnu sliku, ispunjenu osećanjima, energijama i atmosferama. Njegov likovni svet je prebogat, on seća i na pouke velikog Vlaha Bukovca da sliku poentilistički treba započeti na više mesta istovremeno. Zato njegova ulja na platnu "dišu", on ne insistira na ponekad banalnom zahtevu da se slika po celoj površini obradi na isti način, da se svaki detalj istakne, što zamara oko. Ostavljajući neke delove na slici manje islikane, ovaj majstor pokazuje da zna za pouke starih majstora koji su došli do saznanja da neke celine na slici mogu da utonu u maglenost, da ne budu do kraja definisane, ne bi li se tako istakla figura u prvom planu, u skladu sa prirodom vida.