POGLED ISKOSA: Adrianina "Pobuna snova"

Ovde je najviše reč o skulpturi, možda izrazu transa ili groznice, ekstatičkog pokreta, a oni su često erotski ili sakralni. Ona kao da unosi svoj dah u materiju a treba se setiti da su savremenici opisivali Đuru Jakšića, najznačajnijeg srpskog majstora romantizma, kako slika poluotvorenih usta, kao da želi da prenese svoj dah na sliku. "Čudovišnost" ili unutrašnje uvrtanje Adrianinih skulptura takođe je posredno izraz erotizma i ekstaze. Baroknost, duh baroka, na njenom primeru znači veliki povratak tela u umetnosti u vreme minimalističkog, analitičkog (neo)konceptualizma ikonoklastičkog rastelovljenja i obezduhovljenja, znači veliku negaciju (neo)avangarde i vraćanje figuri, onoj najređoj u istoriji skulpture - u znaku feminilnog iracionalizma. Ujedno je to i opovrgavanje nihilizma koji od ruske avangarde do danas prožima umetnost. Njen opus svakako nije potvrda klasične i renesansne simetričnosti figure i kompozicije koje, ma koliko dostojanstvene, vode ka statičnom, a time i neprirodnom, već života, pokreta, dijagonale i čuvene S linije u rešavanju telesnog u umetnosti. Čulnost, ne toliko rafinirana koliko divlja, neposredna i neobuzdana karakteriše ovakva dela.

Ako su šezdesetih godina govorili da Dragan Lubarda, umetnik blizak Mediali, crta kao što pesnici pišu, onda treba ustanoviti da i u ostvarenjima Adriane Popović dolazi do nemogućih spojeva, da i one žive životom paradoksije, u znaku venčanja poezije i skulpture, ženske puti i metala, čulnosti i oštrine. Za pesnikinju Mariju Čudinu, prvu suprugu Leonida Šejke, može se reći da je bila "divlja duša", koja kao da spava podno vulkana (Šejka je slikao vulkane a D. Lubarda razmišljao o njima). Nije li možda i Adriana od tog najređeg duševnog sastava, ne kulja li materija njenih skulptura kao magma iz pradubine htonskog izvora, obasjanog crnim suncem poezije? Njena je kompozicija grozdasta, atipična, antiklasična, s one strane hladne bele pojavnosti neoklasicizma i "lepote u mirovanju", ali ipak uvažava ljudsku figuru da bi je preokrenula, oslobodila i otvorila ka vizionarskom. Podsvest, snovi, slutnje i traganja natapaju njen vajarski svet u znaku totalne taktilnosti, čežnje za drugim. Reč je o najređim snovima, onima u bronzi i patiniranoj terakoti, o "Pobuni snova". Kada je već reč o divljini i zadivljalosti, neprikosnovena je među mračnim, mitskim, božanskim figurama prednjoazijska Lilit. Ne samo važna kao prva femme fatale, ona u svom mitu "(") naglašava srašćujući karakter (") biljnih ili božanskih rađanja ("). Ovakvo poimanje daće u Grčkoj boginju Demetru koja upravlja tajnama vegetacije" (Žak Bril). Velika majka, zavodnica, sveštenica - svaki od ovih atributa pristaje i Adrianinim bićima.