DOBA UTICAJA NA GLOBALNO STANJE SVETA: Vladislav Bajac o romanu "Pucanj u prazno", o kulturi Jugoslavije i SAD u doba osamdesetih

Za opus koji čine dve zbirke pesama, tri knjige priča i sedam romana, prevedenih u 20 zemalja, dobio je niz nagrada kao što su "Borislav Pekić", "Branko Ćopić", Zlatni bestseler, "Balkanika", "Meša Selimović", Ninova nagrada, "Isidora Sekulić", specijalna književna nagrada Kine...

Iako je nedavno podvrgnut delikatnoj hiruškoj intervenciji na srcu, Bajac se rado odazvao pozivu na ovaj razgovor za "Novosti".

"Pucanj u prazno" objavljen je punih osam godina posle "Hronike sumnje" ovenčane Mešinom nagradom. Otkud ovolika pauza?

- Ovolika pauza za mene nije začuđujuća. Više je razloga: moja posvećenost izdavačkoj kući "Geopoetika" ima svoju cenu. Čim sam napravio važne promene u njoj, ukazala se prilika i za pisanje. Knjigu sam počeo da pišem pre dve, ako ne i tri godine i evo je gotove za prvi dan Sajma knjiga. No, verujem da ne bih mnogo češće objavljivao i da nemam ovu drugu profesiju. Odavno sam sebi obećao da ću pisati samo kada mislim da imam da kažem nešto potpuno novo i intrigantno, i sebi i drugima. Ako pisac nema tu istraživačku žicu koja znatiželjom traga za svetom ali i samim sobom, nije baš i pravi pisac.

Otkud baš ova tema iz 1984. godine? U romanu opisujete susrete jedne jugoslovenske TV ekipe sa raznim znanim i neznanim ljudima i institucijama Njujorka snimajući o njima video- emisije.

- Odavno se spremam za tu temu. Odabrao sam je pre no neke druge koje sam imao u planu jer je ona bila povod da napišem nešto o kulturi Jugoslavije i SAD u doba osamdesetih - dekadi koja je bila ispunjena kreativnošću, optimizmom i čak naivnom verom da stvaralaštvo može da menja svet. No, koliko god to i tada, a naročito sada, zvučalo utopijski, to se tada i događalo. Činilo mi se da bi i meni i budućim čitaocima prijala jedna priča koja je svetla, pozitivna, a i delimično realno dogođena a ne samo sanjana.

No, tu je i priča o stvaranju paralelnog sveta konzumerizma u kojem novac preuzima svet.

Negde ranije, negde kasnije.

U romanu ima velikog broja čuvenih ličnosti koje su u zanimljivim odnosima sa glavnim likom, novinarom, označenim samo slovom V. (Uz njega tu su još snimatelj i reditelj).

- Reč je o više mini serijala koje ova trojica slobodnjaka snimaju: o kablovskoj televiziji (Si-En-En, HBO i dr. koje su tada u povoju), novinama i časopisima ("Vilidž Vois", "Intervju" Endija Vorhola, "Nešnal Džiografik"), izdavaštvo i književnost, video i performans umetnici (rediteljka Širli Klark, projekat crkve Svetog Marka). Među piscima su emisije ili prilozi koje snimaju o Alenu Ginzbergu, Marku Strendu, Lenardu Koenu. Posebna je emisija o najvažnijoj izdavačkoj kući SAD "Nju Dajrekšns" i njenim čelnim čovekom Džejmsom Loflinom. Reč je o izdavaču zaslužnom za sve što je u Ameriku došlo iz Evrope i sveta i za sve savremeno stvoreno na tlu Amerike. Tu su i emisije o stripu i crtanom filmu ("King Fičers", "Marvel", Muzej stripa). Tu su zapravo opisane okolnosti rada svih tih ljudi; u knjizi naravno nisu intervjui sa njima. To je za neki drugi medij. Puno je tu i muzičara iz sveta rokenrola i klasike (njen možda najvažniji predstavnik kompozior Virdžil Tomson). Pa čak i prva crna mis Amerike...

Sve njih povezuje jedno mesto: čuveni poluofucani ali legendarni hotel "Čelsi" u kojem su stanovali ne samo kao gosti na kratko već u njemu bili dugotrajni stanari, a koji je te godine bio jedini koji je slavio sto godina postojanja. U vreme izgradnje bio je sa svojih deset spravova najviša zgrada Njujorka. A u njemu obitavaju i naši jugoslavenski junaci.

Taj hotel je čuven po svojim neobičnim gostima. Koliko čudnim?

- Pa, zapravo je poznat po tome što su u njemu živeli svi najveći pisci Amerike i u kojem je napisano dosta čuvenih književnih dela, od Marka Tvena i Tomasa Vulfa, preko Artura Klarka, Artura Milera do bitnika-pesnika i pisaca: Džeka Keruaka, Ginzbega itd. Naročito je bio omiljen rok muzičarima: Bobu Dilanu, Peti Smit, Sidu Višisu i drugim, kao i mnogim rok grupama koje su stizale sa Istočne obale da "pokore" Zapadnu. Tu su i glumice (Vorholova super zvezda Viva, Džejn Fonda itd.), koreografi, slikari...

Knjiga je to i o ljudima i događajima koji "kontriraju" Orvelovoj kataklizmičnoj godini: oni koji su tada svojim stvaralaštvom činili svet umetnosti. No, radnja knjige ide unazad i unapred u vremenu i tako stvara mnogo širu sliku kulture. JU video tim sa mnogima od njih pravi emisije i snima priloge.

Ne držite se samo američog kontinenta?

- Naravno, ne. To je priča istog razdoblja Beograda (pa čak i srpskog sela). Menhetn i Beograd su tu čak uporedne slike kulture koja je cvetala na obe strane sveta. Otud dosta događaja i iz naše socijalističke prestonice i paralele u mnogim oblastima, sve do solitera Novog Beograda i oblakodera Njujorka. To je zapravo uporedna slika stvaralačke energije i uspona umetničkog duha. Decenija na koju s pravom valja biti ljubomoran.
Reč je zapravo o opisu događaja i atmosfere oko tih ljudi i događaja, o impulsima urbanih stecišta novog stvaralaštva.

Pitanje sećanja je često u književnsoti pomalo diskutabilno...

- Razumem šta hoćete da kažete. No, ova knjiga ne koristi sećanje egzaktno: ipak je ovde reč o likovima (koji naravno imaju uporište u stvarnosti, a pogotovo oni sa pravim imenima). U autorovoj mašti oni su ipak mogućne ličnosti. Žive svoje živote iz rukopisa, pa makar im bili precizno opisani. No, bez obzira što ova knjiga želi da slavi taj poluimaginarni život, u svom sećanju na to doba ona se veoma pazi (to jest autor) patetike i preteranog romantizovanja. Jer to je doba koje je pokazivalo (ne i dokazivalo današnjici jer literatura ne treba ništa da dokazuje) da u praksi ponekad pojedinci, grupe pa i čitave generacije mogu da utiču na globalno stanje sveta, a time i na politiku. Pa, makar se ta uzdignuća i uspesi kasnije raspršili u razočaranja.

U knjizi postoji i jedan sloj, nazovimo ga lingvistički, gorak ali i duhovit. Šta on pokušava da kaže?

- Reč je o junakovom bavljenju mikro analizom promene jezika. Zapravo o njegovom kvarenju, pogrešnim značenjima koje, kao i život danas, opstaju na površnosti, populizmu, neznanju i sl. Reč je o ismevanju neobrazovanja onih koji bi da predvode napredak svojom samozaljubljenošću i primitivnošću. Dakle, jezik je ovde kao neki dodatni "živi" lik, kao korektiv lutanju u glupost, kao kritičar. Ako je taj jezik uspeo da bude ponegde i duhovit, to je dobro jer bi tako mogao da sa sebe strese suvišnu ozbiljnost, ako ne i tragičnost. Trebalo bi da i on doprinosi tom slavlju života koja ova knjiga promoviše uspesima stvaralaštva, a ne ignorišući i neuspehe. Sada mi se čini kao da je ova knjiga neka moderna bajka koja vemenom postaje neki drugi žanr...