BOMBE SE PROBUDILE

Nuklearni svetski rat, koji je svima dosadio kao izlizani holivudski projekat, odjednom je snažno i glasno odjeknuo širom sveta. To konji Apokalipse zveckaju potkovama.

Davno zaboravljeni zaplet sa Direrove gravire moli da ga savremeni umetnici oslikaju na platnima i bakropisima. Zdravo, majko, bitko termonuklearna, ne ostavljaj decu svoju.

Ja sam iz one generacije koja je u mladosti gledala u nebo i tražila američkog bombardera sa nuklearnom bombom. Kao student Vazduhoplovnog instituta slušao sam predavanje jednog profesora koji nam je pričao o tehnologiji izvođenja nuklearnog udara na evropske prestonice. Bombarder se približava cilju velikom brzinom, baca bombu sa izvesne udaljenosti, bomba, približavajući se meti, nastavlja da leti. Bombarder, želeći da izbegne udarni talas, pravi "mrtvu petlju" i u obrnutom položaju se udaljava od mete, koja se pretvara u užarenu plazmu.

U to vreme, nebo iznad nas nisu naseljavali anđeli, već balističke rakete i bombarderi.

"Mi smo hipertoničari, mi osećamo nebo. Kada bombarder leti nebom, mi osećamo njegov zlokobni potpis."

Neprijateljstvo Amerike i Sovjetskog Saveza imalo je stepenice kojima su se obe strane približavale kraju sveta. Kenedi i Hruščov stajali su na poslednjoj stepenici, i svet se zatresao od užasa, od čega su pucali krvni sudovi u očnim dupljama. Nuklearni rat se nije desio. Zadrhtao je Kenedi. Pozvao je Hruščova i rekao: "Dosta, Nikita, ja nosim svoje rakete iz Turske, a ti svoje sa Kube." Rukovali su se. "Kuzkina mat", koja je sanjala Vašington, vraćena je u podzemno skladište, gde pati do dana današnjeg.

Došlo je vreme sporazumevanja i razoružavanja. Noćne more koje su zahvatile svet povukle su se i tokom 60 godina izbledele, pretvarajući se u osrednje zaplete horor-romana.

Džon Kenedi je bio mornarički oficir koji je znao šta je rat, znao je šta je rana izazvana fragmentom torpeda. Pripadao je generaciji Amerikanaca koji su se, uz muziku Glena Milera, ukrcavali na brodove i plovili u Evropu da se bore na Apeninima i Ardenima. To su bili hrabri momci, vrli protestanti i katolici, za koje Bog nije bio prazna fraza. A Amerika je verovala u predviđanja Jovana Bogoslova, i njome su upravljali ne samo predsednici, već i strah Božji.

Od tada je zapadni lider, bilo francuski ili američki, preporođen. Ujutru pregleda svoje genitalije i ne zna da li je muškarac ili žena. On veruje da je ljudska besmrtnost pohranjena u epruveti, i da transhumanizam može beskrajno produžiti ljudski vek. On ispoveda kulturu u kojoj umetnik može da polije Mona Lizu benzinom, da sekirom iseče ikonu, da oskrnavi oltar i na otvaranju Olimpijskih igara organizuje crnu misu sa njenim paklenim obredima i kultom Satane. Savremeni Zapad ispoveda suicid - kult smrti.

Zapadni lideri su ložači koji pale gorionike u svetskom krematorijumu. Neće se trgnuti kao Kenedi, neće podići slušalicu crvenog telefona, neće pozvati predsednika Putina.

Oni se ne plaše nuklearnog košmara. Oni i jesu nuklearni košmar čovečanstva.

Nova ruska nuklearna doktrina je poslednja crvena linija koja upozorava Zapad da iza ove linije počinje ogromna crvena krvava mrlja koja će se proširiti po celom svetu.

Zapadnim rusomrziteljima se čini da su pronašli idealan način da Zapad uništi Rusiju.

Sa teritorije Ukrajine oni bombarduju Rusiju dronovima i raketama srednjeg dometa i spremni su da povećaju domet ovih raketa do beskonačnosti. Pronašli su za sebe bezopasan način da razbiju Rusiju, koja se, po njihovom mišljenju, neće usuditi da uzvrati udarac. Oni su uvereni da je Rusija, koja je pretrpela poraz u Hladnom ratu, u tom porazu izgubila volju da postoji, da u Rusiji više nema Staljina, nema Rokosovskog i Žukova, koji su razumeli šta je volja za pobedom. Budući u ovoj zabludi, Zapad će dozvoliti Ukrajincima da ispaljuju svoje rakete na Jekaterinburg, Novosibirsk i Krasnojarsk. A onda će se, na mestu Pariza, Berlina, Londona, na mestu Njujorka i Vašingtona, pojaviti crne zadimljene rupe, probijene do jezgra Zemlje.

Zapad se ne plaši nuklearne smrti. Zapad nju želi. On je spreman da u tu smrt povuče čitav ljudski rod. Ono što se nama čini strašnim, kod zapadnog lidera izaziva oduševljenje i divljenje, on žudi za samouništenjem.

Rakete "atakams" i "štorm šedou" leteće iz blizine Kijeva i Černigova do fabrike tenkova u Nižnjem Tagilu, do avijacionog giganta u Novosibirsku. Rusija će poslati "kinžal" sa strateškim nuklearnim punjenjem u Zaporožje i spaliti avio-kompaniju "Motor Sič", gde se proizvodi bezbroj ukrajinskih dronova. Kao odgovor, Zapad će poslati čitav svoj arsenal dalekometnih raketa u Ukrajinu, i Ukrajina će zasuti Rusiju ovom nenuklearnom masom.

Rusija će nenuklearnim projektilima napasti vazdušne baze Nemačke, Engleske i Amerike, potopiti nosače aviona u Sredozemnom moru i poraziti američke ratne brodove u San Dijegu.

Amerika će poslati balističke rakete sa nuklearnim bojevim glavama srednjeg dometa u Moskvu i Sankt Peterburg. I tada će planuti cela gigantska ruska teritorija između tri okeana. Iz ruskih šuma, sa ruskih planina, iz ruskog podzemlja dići će se hiljade raketa i, pomračivši sunce, poleteti na Zapad. I niko neće znati da li su postigle svoj cilj, i šta je ostalo od Floride i Severne Karoline, od zemlje Severne Rajne-Vestfalije ili cvetne doline Loare.

Slika koju sam ocrtao nikoga ne plaši. To je zaplet kompjuterske igrice koju sa entuzijazmom igraju anglosaksonska deca. Ljudi su prestali da govore o termonuklearnom ratu kao ispunjenju predskazanja Jovana Bogoslova. Oni više ne razmišljaju o vavilonskoj bludnici ili broju zveri. Oni ne znaju da postoje ostrvo Patmos i zvezda Pelin - termonuklearna raketa koja leti hipersoničnom brzinom.

Strah koji je čovečanstvo nekada osećalo pre termonuklearnog rata bio je čuvar bezbednosti čovečanstva. Tim strahom je čovečanstvo začepilo raketne silose i ograničilo samoubilačke fantazije političkih lidera. Danas je taj strah nestao. O nuklearnom ratu ne govore umetnici i sveštenici, već politikolozi i poslanici. O tome govore samouverenim, dobro uhranjenim glasovima ljudi koji su jeli ukusne kotlete dan pre svojih govora i nadaju se da će ih jesti i sutra, ne znajući da su se i sami odavno pretvorili u kotlete pečene u nuklearnom tiganju.

U Pskovsko-Pečerskom manastiru, u katakombama, gde u podzemnim crkvama tinjaju sveće, monasi se mole za očuvanje sveta. Mole se za bezbednost gradova i sela, za bezbednost porodica, staraca i dece. Oni se mole za očuvanje svakog daha koji proslavlja Gospoda. Za očuvanje šuma, trava, polena, leptira, okeanskih voda i potočića. Oni se mole za očuvanje čudesnog sveta Božjeg, koji je Tvorac predao ljudima, nagrađujući ih, a ne kažnjavajući, ovim čudesnim, divnim svetom.

Monasi kleče u svojim zemunicama, a odatle je nebo vidljivije i bliže. I nebo čuje monahe. I obasipa Rusiju zlatnim lišćem.

(preveo Ž. Nikčević)