POSVEĆENICI KNJIGE U VEKU POVRŠNOSTI: Intervju - Miloš Janković, pisac i predsednik Udruženja književnika Srbije

U protekle četiri decenije napisao je i nekoliko knjiga priča i eseja i priredio niz antologijskih izbora a među kojima su Antologija srpske ljubavne poezije, izbori iz poezije Slobodana Markovića i Milana Nenadića. Predsednik je Udruženja književnika Srbije i jedan od osnivača Udruženja za kulturu i umetnost "Adligat".

Za pesničko stvaralaštvo dobio je niz priznanja kao što su "Pečat kneza Lazara", "Milan Rakić", "Pero despota Stefana Lazarevića", "Zlatni Orfej", "Pesnička hrisovulja", "Drainac", "Zlatna struna" Smederevske pesničke jeseni.

"Delovodnik" je, čini se, do sada vaša "najljuća" knjiga. Šta vas je "inspirisalo" na toliko ironije i sarkazma?

- Moguće je da je ova knjiga donekle u sebi sublimirala to trogodišnje javno ćutanje i, možda je, ta njena ironično-sarkastična ljutina - kako rekoste, posledica mog pesničkog neoglašavanja. Takođe, ovo u čemu živimo, po mnogo čemu i ne zaslužuje ništa drugo osim ironije i sarkazma, jer sve se toliko obezduhovilo i obezljudilo, da nad njim možete jedino očajavati ili se, recimo, s tim nositi kroz ironiju i sarkazam i na taj način se boriti protiv toga. Prisustvujemo opštem moralnom i duhovnom posrnuću i, ukoliko ne činimo ništa, i ostajemo nemi, mi u njemu i (sa)učestvujemo. Nestalo je empatije, razumevanja, ljudskosti, postajemo robovi potrošačke i globalističke anticivilizacije i, ako ne možemo ili ne smemo ništa drugo, možemo se bar podsmehom suprotstavljati raščovečenju koje nam se nameće. Ova knjiga je svojevrsna, moja lična, pesnička evidencija sopstvenih zabluda i samoobmana, delovodna knjiga privida i opsena za koje sam mislio da su stvarnost.

U zbirci, kako dobro primećuje recenzent Đorđe D. Sibinović, ima puno reči koje naizgled nisu za pesništvo, ali ipak u vašim stihovima dobijaju pun smisao.

- To je, kako rekoste, samo naizgled, to - da neke reči nisu za poeziju. Sve su reči primerene poeziji i sve se, odavno verujem, može opesmiti, i upravo rečima, svim rečima, bez razlike, pretočiti u poeziju. Mogu u prilog ovoj tvrdnji da parafraziram Sartra, koji kaže da se dužnost pisca sastoji u tome da svakog upozna sa svetom, tako da se ni za koga ne bi moglo reći da je nevin. Način na koji ćete stihotvoriti je jedno, ono što ćete stihovima reći je drugo, a samo zajedno posmatrani daju kompletnu pesmu, makar to rekli i rečima koje se uobičajeno i ne koriste u poeziji. Ponekad vas reč, za koju ne očekujete da ćete je naći u pesmi, potakne da nešto sa sobom i svojim životom drugačije učinite, da o nečemu, upravo zbog te neočekivane reči, počnete da razmišljate na neki drugi način. Neretko - ispravniji od onog na koji ste to činili do tada.

Kome se pesnik danas obraća i na koga računa u ovom krajnje prozaičnom vremenu?

- Kao i uvek, pesnik se prvo obraća samom sebi, svojom poezijom pokušava da reši unutrašnje protivrečnosti i nespokoje, da opravda sve kompromise na koje je, voljno ili nevoljno, pristao - umesto da bude, ako je kadar, savest vremena u kojem živi, i kakav-takav glas razuma i časnosti. Ima u "Delovodniku" pesma pod nazivom "Pokušaj lirskog promišljanja stvarnosti", koja se završava stihom, a vaši čitaoci neka oproste na "nepesničkim" rečima, koji glasi: "J... liriku, kad živim politiku". Psovka u stihu je, jednovremeno, izraz očaja, ali i izraz pobune, i predstavlja poziv svim drugima, koji to čuju i koji to žele, da i oni učine nešto da se stvarnost promeni - na bolje, ako je ikako moguće.

Uskoro će se navršiti 120 godina postojanja Udruženja književnika Srbije čiji ste trenutni predsednik. U kojim pravcima će se dalje razvijati aktivnosti UKS?

- Nadam se da ćemo uspeti, uz pomoć institucija nadležnih za kulturu u ovoj zemlji, ako ih to bude interesovalo, da dostojno obeležimo taj jubilej, najstarije umetničke, esnafske, strukovne organizacije na Balkanu. Nisam preterani optimista, bar na osnovu dosadašnjeg razvoja situacije i načina na koji se kultura i umetnost tretiraju u našem društvu, ali - nekog pomaka ima, razgovaramo bar sa nadležnima, za razliku od skorašnjih vremena, kada nikakve komunikacije nije bilo, pa ćemo videti do čega ćemo doći. A što se razvoja, planova i ciljeva UKS tiče - oni su davno određeni i strateški usmereni na očuvanje, negovanje i promovisanje pravih književnih vrednosti, kao i našeg jezika i ćiriličkog pisma, na negovanju tradicija srpske književnosti, na poboljšanje socijalnog i svakog drugog položaja i statusa pisca u našem društvu, na afirmaciji čitanja i staranja u vezi sa položajem knjige kao medija i izdavaštva kao oblika kojim se kultura širi i popularizuje. Naravno, i na istrajavanju u očuvanju i unapređenju ljudskih i stvaralačkih prava i sloboda, koje su temelji svakog umetničkog izraza, bez obzira o kojoj se vrsti umetničkog stvaralaštva radi.

Ima li nade da najzad bude rešeno pitanje zgrade u Francuskoj 7, koja godinama prokišnjava i propada?

- Ne znam tačno da odgovorim na to pitanje. Ni da li ima nade, ni, ako je ima, a prema razgovorima koje sam vodio - trebalo bi da je ima - kada bi to moglo biti. Imam previše godina da bih verovao u obećanja koja su usmeno izrečena, ali i želim da budem naivan, srpske kulture radi, pa u ta obećanja ipak verujem. Uostalom, ako se zgrada i sasvim uruši, Francuska 7 će, i tako urušena, biti više od zgrade, biti i ostati simbol. Tako urušena, doduše, biće simbol sramote. Ne moje, i ne sramote pisaca u Srbiji.

Ne čini li vam se da su i knjiga i naši izdavači isuviše prepušteni tržištu, bez prave pomoći države, koju i te kako zaslužuju?

- Saglasan sam sa vašom konstatacijom, ali mislim da to nikog - koga bi, zapravo, trebalo - ne zanima. Niti ga je, nažalost, preterano briga. Od veličine izdvajanja za kulturu, koje je 0,67% BDP, do položaja pisca, knjige i izdavaštva, ali i ostalih segmenata i "proizvoda" u kulturi - sve je, uz nemar, nezainteresovanost i vrlo često nekompetentnost onih koji bi o tome trebalo da brinu, prepušteno tržištu, ili se prema tome odnosi kao prema nužnom zlu. Kultura je, najšire shvaćeno, poslednja na listi onoga što država tretira kao važno. Poslednji je trenutak da se javne politike u oblasti kulture iz korena promene. Nažalost, mislim da od toga ipak nema ništa i da će se nastaviti trend - čini mi se svesnog i namernog - devastiranja istinskih kulturnih vrednosti.

Da li vas zabrinjava činjenica što se mladi sve više okreću modernim tehnologijama, a sve manje knjizi?

- Dvadeset prvi vek je vek masovnih komunikacija, masovnih medija, modernih tehnologija, veštačke inteligencije - vek površnosti u svemu, vek šerova i klikova, doba u kome sve što je duže od 30 sekundi ne drži pažnju. Verujem da će, ipak, uvek biti onih posvećenika knjige i pisane reči, ali isto tako verujem da će oni, na žalost celokupne ljudske populacije, biti minorna manjina, nešto poput antikviteta, koji svedoče o tome šta su ljudi bili, dok su ljudi, u pravom smislu te reči, i bili. Sve je manje ljudi među ljudima, a sve je više konzumenata, potrošača i sve je više robotizovanih, bezličnih i bezidejnih kopija koje samo izgledom podsećaju na ljude. Još kad veštačka inteligencija postane svesna sebe i svojih moći, spasa nam nema. Srećom, ja to neću dočekati.

I, za kraj - neka poruka...

- Neka to bude katren iz jedne od pesama u "Delovodniku": Budi istina / makar jedina, nebitna / ili ona što se i ne dočeka / ali budi, bar pobuna / dostojna čoveka.