POGLED ISKOSA: Stankovićev fantastični realizam

Ulaze u njegov svet slike mašine (prastare, drvene i predindustrijske) i monasi, pčele i planete, nazrnjeni Mesec i solarni simboli a Nojeva barka stiže u Veneciju (kao prožimanje muškog i ženskog načela). U nastojanju da slika po Šejkinoj ideji bude odraz neba i zemlje, ovaj slikar priziva sve elemente figuracije: ljudsku figuru, predmet i pejzaž. Reč je o estetici lepog, slike prikazuju ne samo najlepše, poetične već i dramatične, suštastvene pejzaže Srbije. Zato su tu horizonti Zlatibora, Uvca, Tare, Lovćena sa Njegoševom kapelom, Drine, Višegrada, tvrđave i crkve Srbije kao i pitomi Sremski Karlovci. Pojavljuje se odskora i plemeniti motiv slike u slici, naslikanog pejzaža u kome je štafelaj sa slikom. Njegova umetnost u dosluhu je ne samo sa prostorom već i sa vremenom i to onim drevnim, iskonskim Lepenskog vira, Vinče, Starčeva, grčke i rimske antike. Na Stankovićevim slikama su neolitske praboginje Balkana, što seća na veliku naučnicu Mariju Gimbutas koja je tvrdila da je panteon iz zaleđa Mediterana uticao na nastanak grčke mitologije.

U Stankovićevom jedinstvu suprotnosti suočavaju se poezija i realnost, nimfe i astronauti, devojke i mape sveta, žensko načelo naspram sveta, civilizacije i istorije.

Ishodi u ovom opusu posredno duša sveta, anima mundi, koja je po slikarevom viđenju prelepa, očituje se u pčeli, cvetu, ženskoj kosi i mekoj puti, snenom liku iz profila, Veneciji... Naspram nje je surovi ali pošteni, pravedni muški princip manastira Meteora, asketizam protiv bujnosti, idejnost nasuprot čulnosti, racionalizam antičkih hramova, božanstvenost vrhova planina, lednika i šaha kao racionalne, ali katkad i ratničke igre, igre sa sudbinom, po Bergmanu i sa smrću, u koju se ulažu inteligencija i matematički um.

U odnosu na tematiku ovih slika (Stanković se ne bavi crtežom ili grafikom) kolorit je sočan, bogat i razigran, sa izraženim svetlo-tamnim odnosima i složenom, često centralno i simetrično postavljenom kompozicijom. Odnedavno slikar uvodi i kristal kao solarni, nebeski i vladarski simbol, tradicionalno vezan za sakralnu simboliku. Na njegovim ostvarenjima u prvi plan dolazi solarni, uranski a ne htonski, podzemni i demonski simbolizam, snaga Boga i predaka, lepota ne samo ženstvena već u mnogim formama svog ispoljavanja. Slika teži pro-zračnom, kako bi Leonid Šejka rekao "svetlozarnom". Sve bi to u likovnom smislu bilo bezvredno da iza Stankovićevog slikarstva nije solidno poznavanje tehnike, zanata i realizma kao osnove njegove poetske fantastike, njegovog fantastičnog realizma. Reč je o slikarstvu sa atmosferom, tajnom bez koje nema pravog stvaralaštva.