POGLED ISKOSA: Tonšić protiv (post)moderne

Veliko interesovanje publike potvrđuje da je ispošćena avangardnim eksperimentisanjem, apstrakcijama, figuralnim kičem i amaterizmom u većini ne samo beogradskih galerija. Ona je upravo sada možda najviše željna pravog slikarstva.

Dosadile su joj fotografije, fotokopije, instalacije i objekti kao i amaterska figuracija i umesto (neo)konceptualizma narod želi da vidi Njeno veličanstvo sliku. To mu na najbolji način nudi šest velikih majstora iz domena likovne iracionalnosti - Željko Tonšić, Milan Tucović, Vladimir Dunjić, Željko Žurović, Sergej Aparin i Zoran Velimanović. Teško da bi ovaj izbor mogao da bude bolji i toga je svesna mlada likovna kritičarka Maja Živanović koja je okupila ove umetnike i napisala uvodne tekstove u katalogu. Ona ne samo da je sada verovatno najangažovanija mlađa kritičarka, već skoro jedina koja se pojavila posle Dragana Jovanovića Danilova a da je zainteresovana najviše za slikarstvo fantastike i figuracije. Dobar kritičar je mnogo ređa pojava od kvalitetnog umetnika.

Na ovoj izložbi dvojica slikara više nisu živa, Milan Tucović otišao je možda upravo zato što je bio previše rastrzan obavezama a najstariji na ovoj smotri Željko Tonšić (1954-2015) bi sada napunio 70 godina. Ne samo zbog tog jubileja, već usled izuzetnosti u svetskim razmerama, ovog stvaraoca izdvajamo kao izvanrednu pojavu ne samo ove likovne manifestacije već celokupne srpske umetnosti na prelomu dva veka a i šire. I kao teško bolestan Tonšić je slikao bolje od drugih, čega su bili svesni mnogi domaći slikari, nesebično su ga cenili (hiper)realisti kao i majstori fantastike.

Zanatski i izvođački momenat njegovog stvaralaštva je nedosegnut, ne samo ovde, on je u tehničkom smislu nadmoćniji i od Salvadora Dalija. Tonšić je uz Milovana Vidaka jedini balkanski slikar koji je svoja remek-dela slikao više godina, reč je o nekoj vrsti integralnog slikarstva koje nema nikakve veze sa Medialnom idejom integralne slike. Ulagao je veliku energiju u svoje veće slike i posle svake se osećao iscrpljeno. Izrađujući kao renesansni velikani u celosti sliku, sve do raskošnih ramova, pazeći i na najmanji detalj, upisujući magijske rečenice ispod slojeva boje, delovao je kao veliki protivnik celokupne (post)moderne.

Nije, međutim, bio nazadan, van duha ovog vremena, stvarao je i kao aktuelni neogotik slikar, što su odmah prepoznavali članovi međunarodnih žirija (Gran-pri 8.

Međunarodnog Bijenala umetnosti minijature u Gornjem Milanovcu 2006. godine).

Pronašao je način i snagu da skoro genijalno obnovi slikarstvo na najvišim osnovama, vraćajući umetnost tamo gde je poslednji put bila lepa, duboka i tajanstvena - u doba simbolizma devetnaestog veka. To je najbolji dokaz da prava umetnost nikada ne umire i ne zna za granice prostora i vremena.