SLIKANJE SUROVE ŽIVOTNE ISTINE: Sećanje na sudbinu pesnika Rista Ratkovića, povodom 70 godina od njegove smrti

Među srpskim pesnicima nije malo takvih gorkih i čak čemernih sudbina. Možda među najčemernije možemo ubrojati sudbinu pesnika Rista Ratkovića.

Njegov život obeležen je nemaštinom, ne samo u rodnom Bijelom Polju već i po dolasku na studije u Beograd, od kad ga prati udes i zla sudbina, a vrhunac dostiže smrću njegove voljene žene opevane u jednoj od najlepših njegovih pesama "Ponoć mene". "Bar sad ne brineš brige sirotinjske / velika patnice moja". Ta ljubav, možda je bila i jedina sreća u pesnikovom životu. Njena smrt prekinula je tu sreću, da bi se nakon toga njegov život sveo samo na svet literature, a dobrano i na kafanu.

Znatno potom, pred rat, nastupa, makar u finansijskom i materijalnom pogledu, nešto drugačiji period u njegovom životu - period kad radi u Ministarstvu spoljnih poslova...

Postavši službenik Ministarstva od 1938. dobija nameštenje u diplomatskim predstavništvima. Najpre u Francuskoj, pa Egiptu, da bi završio u Sovjetskom Savezu gde ostaje do kraja rata.

Uoči povratka iz Moskve, Milovan Đilas mu je dao da mu ponese dva kofera u Beograd.

Međutim Ratković se razboleo, pa su sa njim u Moskvi ostali i koferi, a u međuvremenu Đilas mu je slao telegrame...

Kad je napokon pesnik stigao u Beograd, kod njega je došao neki oficir nove vlasti i preneo mu Đilasovo naređenje da donese kofere.

- Ako je naredio, nek sam dođe da ih uzme - odgovorio je prkosno pesnik.

To je izgleda bilo presudno da ostane bez službe u Ministarstvu. Što se i te kako odrazilo na njegov dalji život i već uveliko nesrećnu sudbinu koja ga nije napuštala do kraja života, a videćemo - ni posle smrti.

U zapisima hroničara, u jednom periodu vidimo ga u iznajmljenom stanu na Čuburi i u čuburskim kafanama. A poslednje dane, ostalo je zapisano, provodio je u Mlatišuminoj ulici s mačkama sa kojima je delio porciju čvaraka, njegov dnevni obrok hrane, a jedino još što je uz to uzimao bio je alkohol.

U književnom Beogradu je ostala upamćena sahrana Rista Ratkovića na Novom groblju.

Slobodan Marković (Libero Markoni) uskočio je u raku i iz rake držao govor: "Gde ste bili dok je gladovao?! Alal ti vera, Risto! Alal ti vera što si umro na vreme!" Kad su grobari uzeli lopate da završe svoj posao. Markoni ih hvata za ruke: "Polako. Ostavite lopate. Ne lopatom. Rukama. Rukama zemlju. Znate li vi koga sahranjujete?!"

Ristova tragična smrt  stigla ga je u samoći iznajmljenog stana, okruženog mačkama koje su njegov leš, pričalo se i pisalo, pre nego što su ga komšije mrtvog pronašle, dok se raspadao, bukvalno jele... Tako se, eto, na njegovu tužnu i već tragičnu sudbinu posmrtno nadovezao i taj i takav, prosto neverovatan, nadrealan, kraj...

Stih iz pesme "Ponoć mene"  "Vidnija budi kad u ma koju sobu za mnom uđeš", odraz je, ili bar nagoveštaj svega onoga što naš pesnik do tančina slika u svojoj poeziji poigravajući se sa stvarnim i nestvarnim oko sebe i u sebi. Prelamajući i udvajajući stvarnost naročito u onom delu opusa koji su neki kritičari, iz šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka, nazivali socijalnom poezijom. No ovde, rekao bih, nije reč o socijalnoj poeziji već, upravo, o slikanju životne istine i njene surove stvarnosti koja je toliko surova da ponekad imamo utisak da ne može da se razluči od nadrealnog. Tražeći izlaz iz te i takve stvarnosti nastajali su besprekorno lepi stihovi kao na primer: "Njeni prsti živeli su u mojoj ruci i posle njene smrti."

Linija između stvarnog i nestvarnog (ili realnog i nadrealnog) kod Ratkovića ne razdvaja - već spaja. Setimo se samo stiha: "Eno po moru teče Lim." Kao ovde za Lim tako je i za pesnika teško utvrditi sa koje je strane linije.

Još jedan njegov besmrtni stih se tu lepo uklapa. "Lažem, a nije laž." Mada u prvi mah, za ovaj stih se može učiniti da je više na strani realnog. Ali, naprotiv. On je onostran možda i više nego, božjim glasom, spevani stihovi pesme "Bivši anđeli": Bogojavljenski su hujala nebesa, / Ogromna, zvezdana, hladna. // Silazili ste na reku smrznutu, / Visoki, vitki, lepi. // Anđeli bivši znam: / Krotili ste mrak u vodama. // U moje srce-zvono zvonili ste / Krinom, / Da ne svisnem od života. //

Činjenica je da nije samo to što je ova poezija, razapeta s obe strane linije stvarnog i nestvarnog, (realnog i fantastičnog odn. nadrealnog) bilo dovoljno da je izdigne na nivo najznačajnijih ostvarenja pesnika srpskog nadrealizma kojem je, kažu, pripadao. Bilo je tu, i te kako drugih, i estetskih i jezičkih, razloga koji su Ratkoviću obezbedili mesto u srpskoj poeziji i koji mu ga, do danas, svih ovih sedam decenija, i te kako čuvaju.