POZORIŠNA KRITIKA: Osetljiva izdaja - 58. BITEF
IMERZIVNI projekat o Čelsi Mening, američkom vojnom analitičaru (analitičarki), čijom zaslugom je svet saznao istinu o američkim ratovima i torturi u vojnim logorima(zatvorima), Irena Ristić i Đorđe Živadinović Grgur zasnivaju na multimedijalnom, višeznačnom pristupu materijalu, koji bi mogao da bude i špijunski film, na tragu Le Karea:
Foto Privatna arhiva
Mening je, kao muškarac, bio vojni obaveštajac, otkrio stotine dokumenata javnosti, osuđen na 35 godina zatvora, prvog dana po presudi tražio hormonsku terapiju za promenu pola, pomilovan(a) posle sedam godina, po odbijanju da svedoči protiv Asanža, oslobođen(a) posle desetogodišnjeg utamničenja...
Autori najpre pokažu grupama gledalaca makete zatvorskih objekata gde je Čelsi Mening čamila, štampane materijale na srpskom i engleskom jeziku, video je takođe uključen...
Sve bi moglo da se nastavi kao imerzivna pozorišna predstava, kada ovaj "pretres" ne bi bio samo debata o različitim mišljenjima i sudovima za delo osobe, koja je učinila za svoju domovinu smrti greh, izdaju, a za ostali svet vrhunsku, nemerljivu uslugu, a ne njena ispovest. Zašto se o njoj tako malo zna, pitanje je koje je ključno dramsko polazište ovog istraživanja. Trebalo bi reći scenskog istraživanja, da se ovaj projekat tiče teatra u ma kom trenutku svoga trajanja, osim u travestiji Đorđa Živadinovića Grgura, njegovom fizičkom performansu i glumljenom konfliktu između dvoje autora o temi tretmana i ozbiljnosti istraživanja koje sprovode.
Sve u predstavi "Šta bi rekla Čelsi Mening" je, takođe, na pola puta: publika presečena na učesnike i posmatrače (može da se bira), terapeutski pristup anketiranju učesnika-gledalaca o motivu za njihov sud, elementi predavanja-performansa, u segmentima čitanja izjava drugih učesnika u prethodnim "pretresima"... Kao još jedan problem pristupa za koji su se opredelili autori projekta, ispostavlja se nekoherentnost u izbora glavne "dramske" teme. Da li je važnija tzv izdaja domovine Čelsi Mening i percepcija toga van SAD, ili njena(njegova) transseksualnost, koja, logično, sa "izdajom" nema nikakve dodirne tačke, dok sa skrajnutom medijskom percepcijom, možda, i ima...
Utisak, da je sve in progress, u toku, nije dramske, niti scenske prirode, da bi se moglo definisati kao teatar. Imerzivno, dokumentarno, glumljeno, razlomljeno na nekoherentne segmente, istraživanje o pozorišno releventnoj temi se rasplinjuje i postaje monotono, što svakako pozorištu ne pripada. Najzad, istina, odgovor, katarza, ostaju za sledeći "pretres"...
Birajući tzv (jer ne pripadaju sve ovom žanru) predavanja performanse za "glasove iz regiona", autorsi tim Bitefa nije do sada ponudio predstavu koja bi, izborom teme o kojoj se govori, bila zaista relevantna za Glavni program festivala. Uvidom u program već pomenute "Bitef polifonije" može se videti da i ova predstava, grupe "Hop.La", koja ima realni značaj u mapiranju društvenih anomalija, više pripada tom, sve ove godine značajnom pratećem programu elitnog festivala.