KNJIŽEVNA KRITIKA: Voda i vatra "Srećna voda", Nenad Šaponja

Lirski subjekt upravo u tom prostoru - radosti i pripadanja - ostvaruje svoje bivanje i smisao. Tu je mesto susreta vode i vatre. Iako se u stihovima potvrđuje znanje o tome "da sreća vode je vatra" ("Poveruj mi: prepuni smo prošlih i budućih života"), slobodni smo da ukažemo na znanje koje je starije od ovog, a koje se potvrđuje u mnogim drugim stihovima ove zbirke - da je još veća sreća vatri voda.

Vatra je stihija, muški (solarni) princip, a oganj simbol svetlosti, plodnosti, sile, ambicije, nadahnuća i dostignuća želje. U pesmama nalazmo spokoj vatre u veseloj vodi, dakle u ženskom principu. U takvom spokojstvu lirski subjekt uspostavlja kontinuitet, povezuje se s precima, živi njihove živote, samo tu spoznaje sebe i postaje svoj: "Sanjam li / da izgledam da jesam / samo usred tebe, / usred tvoje slike sveta?" ("Voda: prevesela").

Tu se potvrđuje iskonsko (o)sećanje lirskog subjekta, njegova intuitivnost, o rođajnom principu žene, o štićenju, gajenju i čuvanju kao primarnim karakteristikama društva u kojem svako može naći utočište, koje, dakle, karakteriše otvorenost. Podsetimo se da su u ginekokratskom društvu građena naselja koja nisu bila opasana zidinama, jer za to nije bilo potrebe. One koje su ih osnivale nisu imale neprijatelje, nisu bile zainteresovane za osvajanje, za rat. Svet je tada funkcionisao harmonično. Prežitak takvog sveta ogleda se u čežnji muškarca da se na takvom mestu može biti i ostvariti: "Jer, način na koji stvari teku, / od tebe do mene, / način je na koji jesam, / potpun i pun" ("Unikatna čežnja: kako se nisam okliznuo o neprimetljivo").

To kompleksno nastojanje lirskog subjekta, poneto iz iskoni, opstojava i u svetu njegovih snova, koji imaju veliki značaj u ovoj zbirci. U njima je markirano sve ono što je muškarcu bitno i na javi, a što je, zapravo, obeležje lunarnog principa: "Mutna voda koju sanjam, / svakog meseca mladog, / kada iznova poverujem / da kalendar postoji, / teče upravo u mene" ("Unikatna čežnja: kako se nisam okliznuo o neprimetljivo").

So takvog sveta je ljubav, koja je osnovni sastojak ove zbirke. Njena postojanost nije upitna ni ukoliko sve ispari, pa i voda, o čemu nalazimo potvrdu u pesmi "Voda: gorka". Taj sastojak čini mogućim "paranje senki" i ogledanje suprotnosti jedne u drugoj. One u tom susretu sazrevaju brže, postaju srećne zauvek, mešaju se, stvaraju jedno.

O tom jednom, dok čitamo ovu zbirku, učimo služeći se prethodno stečenim znanjima o "božnskom hermafroditu", fenomenu dominantnom u prozi Save Damjanova koji, očigledno, egzistira i van njegovog dela, kako u savremenosti tako i u prošlosti, čak dok još nije bio imenovan. Put do tog jednog jeste "istraživanje savršenstva", o čemu nam, pored proze narečenoga pisca, svedoče i stihovi u "Srećnoj vodi" Nenada Šaponje.