NEPROZIRNA SVETLOST

Kada su najavili probu, nisam bio u Los Alamosu. Žena mi je umrla i pozajmio sam automobil Klausa Fuksa da bih se odvezao na sahranu. Skoro da nisam stigao, jer mi se usput tri puta probušila guma na toj krntiji. A sad slušaj ovo: kasnije smo ustanovili da se radilo o istom automobilu kojim je Fuks prevozio sve naše tajne u Santa Fe. Jer on je bio špijun, kapiraš? Krtica. On je predao naše nuklearne tajne Sovjetima. Ali u to vreme to nisam znao, naravno, bili smo prijatelji, bio je dobar momak, a sada mogu da kažem da sam morao to da vozim, da vozim špijunski auto iz Los Alamosa kako bih stigao na sahranu. Kako god bilo, bio sam tamo, i to potpuno slomljen, kada sam primio telefonski poziv - glas iz slušalice je rekao: "Beba samo što nije stigla" - i tako sam se odvezao nazad, jureći kao lud celim putem. Stigao sam u poslednji čas, ukrcali su nas u kamion i odvezli do pustinje Hornada del Muerto, do mesta udaljenog tri stotine pedeset kilometara od Los Alamosa, gde je i bog rekao laku noć, u grad Alamogordo, sam centar eksplozije. Naša osmatračka pozicija bila je trideset i pet kilometara udaljena od tornja na koji je bomba bila okačena. Kada smo stigli, radio je crkao, tako da nismo imali pojma šta se događa. Tako to uvek biva. Ne govorim samo o probi. Istina je da zaista nismo znali šta će se dogoditi. Niko nije znao. Čak smo organizovali kladionicu, kladili smo se kakav će biti stvaran efekat eksplozije. Jedna, dve, tri, četiri hiljade tona TNT-a, mogao si da licitiraš cifre veće ili manje, koliko god si želeo, ali mnogi od nas kladili su se na nulu. Jer, to je bila najsigurnija opklada. Najmudrija. Da jednostavno neće raditi ili da će se ugasiti tako da do lančane reakcije nikada neće ni doći. Ali Teler je mislio drugačije. On je jedini otišao suviše visoko: dvadeset i pet hiljada tona, to je otprilike četiri hiljade više nego što smo imali. Bio je zabrinut, znate, u stvari mi je rekao da postoji mogućnost ("samo mali mogučnost", rekao je) da će bomba zapaliti celu zemljinu atmosferu, i da će se sve, svaka biljka, svako ljudsko biće, svaka životinja na planeti ugušiti ili biti živa spaljena. Ali, to je bio Teler. Bio je Mađar kao i Nojman, tako da mu je mozak funkcionisao drugačije, jer je većina nas zaista mislila da će biti neuspešno. Da neće eksplodirati. Ljudi ne vole da priznaju da je bilo tako, ali jeste. Bilo je toliko mnogo problema pre velike probe, ključni mehanizmi su zakazali, ali bilo je i tih glupih malih nezgoda. Četiri dana pre probe u Albukerkiju policija je zbog prebrze vožnje zaustavila Keneta Grejsena dok je prevozio detonatore u Triniti. A bilo je i drugih problema sa "sokoćalom", kako smo zvali eksplozivnu napravu, kao na primer kada se otkačila dok su je smeštali na vrh tornja i kada je počela da se njiše. Mogla je da padne i da se aktivira tu na licu mesta. Sama bomba izgledala je smešno. Velika gvozdena sfera sa upletenim žicama i kablovima koji vire napolje. Bila je zlokobna, ali u isto vreme nekako simpatična. Znam da zvuči glupo, ali je tačno. Imala je te otvore za detonatore koji su bili prekriveni lepljivom trakom, belom trakom postavljenom unakrst, što je izgledalo kao da ima zavoje, ličila je na malo frankenštajnovsko ufalčovano čudovište, skoro ranjivo, kao da je bilo povređeno ili da ga je neko prebio, tako nekako. O moj bože, šta sve čovek može da pomisli! Ali ja sam iskren, u redu, mislili smo da će biti tropa. Nismo ni pomišljali da će raditi, a radio je zezao, tako da smo svi hodali tamo-amo u tišini i niko nije progovorio ni reč dok se oluja nije stišala. Možete li da verujete? Oluja u pustinji. U najgorem mogućem trenutku počela je da pada kiša. Meteorolozi su se tresli, jer su obećali da će kiša stati oko četiri izjutra, a general Grovs, veliki čovek koji je rukovodio čitavim Menhetn projektom zapretio je Džeku Habardu, šefu meteorološkog tima: "Obesiću te", rekao je, ako se ispostavi da su promašili prognozu. Srećom po njih, vreme se zaista popravilo, a nebo razvedrilo. I tako smo svi bili tu, čekajući u tišini, drhteći, jer se sunce još uvek nije pojavilo a vazduh bio oštar i neobično hladan za ovo toplo mesto u najsvežijem dobu dana; kada je radio proradio svima je rečeno da budu spremni. Dali su nam zaštitne naočare zbog bleska. Ta svetlost može da vas oslepi. Ali nisam poverovao u to. Mislio sam da neću videti prokleto ništa kroz tamne naočari pošto sam trideset i pet kilometara daleko! A jaka svetlost ne može nikada zaista oštetiti vid. Ultravioletno zračenje može. I tako sam i uradio, odlučio sam da se sklonim iza šoferšajbne u kamionu, jer ultravioletno zračenje ne može da prođe kroz staklo. Mislio sam da ću na taj način biti siguran, ali da ću ipak videti tu prokletu stvar. O bože, kako sam se preračunao! Blesak je bio neuporediv. Kada me je pogodio, bio sam siguran da ću oslepeti. U tom prvom deliću sekunde mogao sam da vidim samo svetlost, jaku belu svetlost koja mi je prodrla u oči i pomutila svest, užasna neprozirna svetlost koja je izbrisala čitav svet. Jačina tog svetla je neopisiva, nije mi dala vremena da reagujem.

Okrenuo sam glavu i video planinske grebene osvetljene vatrenim bojama, zlatnom, purpurnom, ljubičastom, sivom i plavom, svaki vrh i pukotina bili su zahvaćeni tom jasnoćom i lepotom koju ste morali videti, jer se ne da zamisliti. Dok sam bauljao u kabini kamiona, pokušavajući da stavim zaštitne naočari, osetio sam još nešto, i isprva nisam razumeo šta bi to dovraga bilo: strašnu toplotu na koži, dok je samo sekundu ranije bilo tako hladno, toplotu koja greje poput sunca u podne koje mi je obasjalo čitavo telo. Ali, to nije bilo sunce, jer je bilo pet ujutro - da budem tačan pet i dvadeset devet minuta i četrdeset pet sekundi. To je bila toplota bombe. A onda, isto tako iznenada kao što se pojavila, odjednom je nestala. Toplota je uminula i svetlosti je nestalo. Čuo sam ljude kako se raduju i aplaudiraju i smeju se, toliko ljudi slavi i vrišti od radosti. Ali ne svi. Neki su ćutali. Neki su se čak molili gledajući uvis u preteći pečurkasti oblak koji je visio nad nama, sa svom svojom radioaktivnošću koja je iznutra sijala neobičnim purpurnim sjajem, uzdižući se sve više i više u stratosferu dok je užasna grmljavina od eksplozije odzvanjala tamo-ovamo, iznova i iznova, odbijajući se od planina, kao zvono koje oglašava kraj sveta.

Odmah posle probe, jedno pismo počelo je da kruži među fizičarima. Bila je to peticija kojom je trebalo ubediti predsednika da ne iskoristi bombu protiv Japana. Potpisalo ju je više od sto pedeset učesnika Menhetn projekta. Hoću da kažem: rat u Evropi bio je završen. Hitler je izvršio samoubistvo, i za boga miloga nije postojao nijedan razlog da se ubije dvesta hiljada civila u Japanu na način na koji smo mi to učinili. Verujte, da su samo to videli, da je samo jedan jedini general prisustvovao probi bombe, to bi bilo dovoljno. Znam da bi bilo. Ali, Truman nikada nije dobio peticiju. Niti bi ona išta promenila. Bombe su napravljene i bile su u rukama vojske, i oni su bili spremni da ih upotrebe, po svaku cenu. Već su formirali savet koji će izabrati najbolje mete, ali Nojman je bio taj koji ih je ubedio da bomba ne bi trebalo da eksplodira na zemlji već visoko u atmosferi, jer će na taj način izazvati neuporedivo veću štetu. Sam je čak izračunao optimalnu visinu - šest stotina metara, što je oko dve hiljade stopa. I upravo na toj visini naše bombe su eksplodirale iznad krovova tih ljupkih drvenih kućica u Hirošimi i Nagasakiju.

(Odlomak iz knjige "Manijak", izdavač "Akademska knjiga", prevod Gorana Raičević)