KNJIŽEVNA KRITIKA - Svet muzike

U četrnaest pripovednih celina, koje sadrže prolog i epilog, sagledavamo univerzalnost muzike kroz sudbine junaka, velikih muzičkih izvođača. Komunikacija putem muzike i muzika kao smisao života centralni su motivi ove knjige. Čak i pasioniranim ljubiteljima klasike, ona, izvesno, otkriva i njene posve skrivene moći, iznenađuje ih.

Takvu njenu kompleksnost mogli su nam dočarati samo pripovedači koji su i sami muzika, a koji strepe i za njenu sudbinu u svetlu kontroverzi sveta u kojem su zatečeni.

Ukoliko se posvetimo tom odnosu, razumećemo u kolikom je raskoraku muzika s ideologijama, pandemijama, ratovima i drugim ljudskim demonima koji u različitim, često pritvornim pojavama, urušavaju svet. Čitajući ovu knjigu uočićemo i kako se "proširuju područja borbe" onih koji sagledavaju značaj muzike, ali i muzike same. Ona reaguje na sve pobrojane spoljašnje okolnosti, pa tim reakcijama svetu, u vidu opomene, nešto poručuje. Tek jedan primer iz knjige koji to potvrđuje jeste ćutanje preko šest stotina Stradivarijevih violina.

Istina da je svet sve bliži apokalipsi, kojoj svojevoljno bezglavo hrli, kao obnevideli ljubavnik svojoj dragoj koja će ga surovo pojesti, povećava osetljivost, ali i anksioznost, onih koji to uviđaju i koji, bivajući posve obični ljudi koji ni o čemu ne odlučuju, to ne mogu da spreče. U svojoj nemoći oni razmatraju načine na koje bi mogli sačuvati sopstvena muzička ostvarenja, ili pak onih, anonimnih stvaralaca, čija su se vredna dela zatekla u efemerijama. U priči koja nam o tome kazuje ("Opklada na večni zaborav"), uprkos njenoj sumornoj atmosferi, uviđamo funkcionalnu upotrebu (auto)ironije i elemente humora.

Iste te elemente sadrži i autopoetički pogovor "Posle osamnaest godina ponovo priče" u kojem se preispituje izvestan skor - šta je sve stalo u osamnaest piščevih godina koje su "pojeli romani". Komentarišući našu romanocentričnu stvarnost, autor razmatra šta sve čini formu romana, šta sve danas jeste roman i šta se sve danas predstavlja kao roman.

Pored toga, on zaključuje o povezanosti romana i ideologije, ili pak roman vidi kao izvestan piščev "alter ego koji je poput dobrozlog čovečuljka pušten među čitaoce i posvađane kritičare...".

I dok se u pogovoru s ozbiljnim kritičkim odmakom preispituju savremeni srpski roman, uslovi njegovog nastanka i "spektakli" u vezi s njim, sve što ova knjiga do pogovora sadrži čini čitaoca sigurnim - u pouzdanoj formi priče - u tom mikrosvetu u kojem sve je muzika.