KNJIŽEVNA KRITIKA: Priča o detinjstvu

To je pripovest o dečaku Dakiju koji širom otvorenih očiju, radoznalo i ushićeno, sa smislom za detalj i avanturu, otkriva svet. Pripovedani prostor je jugoistočna Srbija (svrljiški kraj) koja je i inače, zbog začudnosti prirodnih lepota, čak i kada nije u priči, gotovo mitska.

Upijajući treptaje tog povlašćenog predela i pripadajući mu čitavim bićem, junak gradi auru. Njegova posebnost je čulnost, ali i neustrašivost koja ga na putu odrastanja, kao i svakog dečaka, dovodi u niz opasnosti. Njegova želja za saznavanjem i potvrđivanjem pripadanja voljenom predelu veća je od njegovog opreza. To, nužno, uslovljava brigu bližnjih, usložnjava njihove relacije, stavlja ih na najrazličitija iskušenja. Dečakova osetljivost zahteva delikatnost okoline. Nju, čini se, i nije tako teško postići, jer u tom svetu koloritne prirode i jezika, izvesno, sve se zasniva na spontanosti, na autentičnim emocijama jednostavnih ljudi, duboko povezanih međusobno, kao i s prirodom.

U tom svetu sve radi na ljubav. To zaključujemo na osnovu postupaka i dinamičnih dijaloga junaka ove priče. Oni znaju da prave kućice za ptice i druga čudesa; oni dečaka uvode u tajne vožnje bicikla, lova i ribolova; oni nastoje da u njemu podstiču radost i samopouzdanje, istovremeno mu dajući do znanja kakva su im očekivanja i kakav bi trebalo da bude muškarac potreban zajednici.

U tom svetu, koji je u ovoj priči punoj boja, mirisa i ukusa do kraja nijansiran, emocije svih junaka su duboke i iskrene. Dečak to oseća: na porodičnim skupovima, u igrama sa sestrom koja živi u velikom gradu (a želi da živi baš tu, na selu), u susretima s meštanima koji idu za svojim poslovima, u trudu baki, majki i komšinica koje za svoje bližnje, a naročito za decu, prave poslastice, u načinu na kojem se tuguje za umrlima itd.

Dubinu emocija glavnog junaka sagledavamo na osnovu njegovih razmišljanja i postupaka, naročito u trenucima koji navešćuju odlazak Dakijeve porodice iz arkadije njegovog detinjstva. U toj specifičnoj situaciji vidimo kako dečak manifestuje svoje strepnje, bunt i najdublju tugu. U njoj, konačno, on se suočava s raskorakom između želja i životnih činjenica, između snova i stvarnosti, razumevši da zaista ništa ne može biti večno i nepromenljivo.

U ovoj priči u kojoj je Daki katkad poput Toma Sojera, katkad poput junaka "Bašte sljezove boje", katkad poput Nušićevih hajduka, a katkad poput Kišovog Andreasa Sama, posebno mesto dato je nadi. Ona kao da natkriljuje čitav taj svet: "Nada je zaista reč nad rečima.

Visoka kao planina, velika kao slon, brza kao delfin, ukusna kao čokolada".

I to je jedan od najlepših doprinosa ove knjige svetu, onom koji sve manje zna za nadu, a još manje za veru i ljubav. A baš nam ova knjiga šapuće - ima nade.