PRIČA KAO PAMTIVEK: Drago Kekanović i reč o izgubljenom zavičaju, snazi sećanja i vrednosti i svetosti prošlosti

1

Leto je, izgara ilinštak, mesec žetve. Ja sam u zavičaju, među knjigama i mačkama. Tuga me i seta ovde uvek prisvoje, i sve što gledam i o čemu razmišljam njima je osenjeno i prožeto. Asocijacije se roje. Naviru sećanja. Diže se talog iskustva i pred unutarnji pogled stupaju likovi kojih se duša dotakla. Pored mačvanskih zemljodelaca, predaka i hranitelja, ima i duhovnih, slovesnih; onih čije su me priče i knjige pomerile, zagrejale i poznaniju prava privele. Njima se radosno vraćam: prelistavam ih, razgledam, tražim poznata i označena mesta, ili ih samo dotičem jer su tu, namah, pred očima, zbog toga što su poslednjih godina čitane. One mi još uvek zrače i znače, i što sam stariji sve više uviđam da mi je život, kao najvrednijoj imovini, njima posvećen.

Neki od njihovih tvoraca su mi vremenom postali znanci i prijatelji. Ponekog više u životu nema ili su daleko, pa su mi njihove knjige jedini kontakt i razgovor. Gdekojem sam ostao dužan pažnje, reči, zapisa. Takav je i Drago Kekanović - zagrebačko-slavonski drug. Rado se prisećam časova sa njim provedenih u razgovoru, šetnji. Jednu takvu po Agramu, od pre desetak godina, naročito pamtim.

Šetali smo Gornjim gradom, Markovim trgom, Gradecom, posmatrali krovove sa mesta na kojem je Matoševa sedeća bista, potom kružili, peli se, zastajali i gledali šiljate gotičke tornjeve katedrale na Kaptolu pa, pored barokne crkve Svete Katarine, pogled upućivali dalje ka Šalati i obodima grada. Potom se spustali dole, u park Ribnjak (tada je živeo pored) pa na Jelačićev trg, zdenac Manduševac, pa do Gradske kavane i pijace Dolac, sve pominjuć omiljene kavane (Stari fijaker, Operu) i Zdravka Zimu koji ih je u skorašnjoj knjizi sećanja lepo opisao. Potom smo Ilicom pružili korak: zavirivali u izloge i sećali se nekadašnjih knjižara, pa onda uzduž niz šine do Kačićeve biste i dalje do Britanskog trga i Trešnjevke, potom natrag do Vlaške ulice i njene antikvarnice, da bismo dospeli na Mirogoj, u Arkade, među grobove znatnika i znanaca.

Lepa je to bila šetnja i vožnja (mada smo ćutili izdvojenost, nepotrebnost i jezu).

Druženje za pamćenje. Načinio sam nešto snimaka i fotografija. Neke od njih su, u skorije vreme, dodate uz tvoj odličan intervju u Nacionalnoj reviji Srbija (ti si se, zbog toga kanda ljutnuo). I sad su mi one drage uspomene, međaši sećanja.

Sećanje je naša domovina, a zavičaj oslona i uporišna tačka. Ti si u ratnom polomu na razmeđi vekova ostao bez zavičaja. To nas je još više obeležilo, zbližilo i na zajedništvo uputilo. Ostali smo sami i udaljeni, ali istinski privrženi jedan drugom u razumevanju i saosećanju. Bolno i trajno. Sad nas slike, knjige i uspomene vežu. ("Nema nas, moj kumiću, nas više nema u starom kraju", štono elegično prošapta jedan tvoj junak!) O tome: izgubljenom zavičaju, snazi sećanja i vrednosti i svetosti prošlosti, o ljubavi i bolu, o mogućnosti da se oni kroz priču dočaraju, ožive i univerzalizuju, gledajući svoju rodnu ravnicu i njene raspućene i pometene ljude, hoću nešto da kažem.

2

Pisali su o tome i uvideli da se tvoja proza tematski zgušnjava oko rodne doline podno Papuka i Krndije. Tvoje najuspelije pripovetke i romani u svom tematskom i sadržinskom jezgru aktuelizuju istorijsko-egzistencijalna pitanja identiteta i opstanka. Oni su konkretizovana priča o sudaru pojedinca sa silama nemerljivim i melanholična povest o čiljenju i nestajanju. Kao što su i svojevrsna hronika života Srba u Slavoniji i Zagrebu (pripovedna knjiga Usvojenje po tome se izdvaja). A sve je to povezano sa tvojom sudbinom.

Stoga me ne čudi kada kažu da si ti "najusamljeniji poznati srpski pisac". I, svakako, ponajbolji naš pisac koji živi van Srbije.

Odakle čitalac da krene kako bi prepoznao i uhvatio središnju nit tvog umnoženog povedanja o zavičaju? Od prvih knjiga ne. One su pisane kao odziv tekućim književnim i intelektualnim modama i dobra su proba jednog sigurnog pera. Uverljiva potvrda dara i kulture. Ali, ne mnogo više od toga. Od pripovedne knjige Večera na verandi i prvog romana Potomak sjena, svakako.

Priča o porodici Bogdašić u tom kratkom romanu sa poetskim elementima poprima simboličku snagu i postaje reprezentativna slika raspadanja porodice i utrnuća vitalne snage nacionalne zajednice u sudaru sa novovremenim (ne)prilikama i izazovima. Ona ima svoj egzistencijalno-sudbinski nastavak i ishod u razvijenijem romanu Ivanjska noć i smisaoni ishod i poentu u završnoj knjizi Slavonske trilogije, romanu Riblja staza.

Začet kao priča sukob sina Nevena i oca Andrije koji u njemu nalazi smrt, roman vrhuni poentom u vidu unutrašnjeg govora junaka povodom prigušenog iskaza bolesnog rođaka što se čuje kao glas koji se "pretapa u uspomenu i hita zaboravu, nesjećanju, praznini strašnijoj od smrti", a okončava gorkim saznanjem i komentarom naratora o tome "kako se već i mi sa odlascima i smrću moramo miriti". A miriti se moramo sa odlaskom iz osnovne zemlje - zavičaja. Kao što je to učinio i ovaj Kekanovićev junak.

Ako je nekad bio nadomak spokojstva i sreće koja mu je "uvijek izmicala", to je bilo davno, kad je bio "dječak", dakle u slavonskoj planinskoj zavičajnoj, arkadskoj kotlini. "Tamo, za jasnih se dana vidi: plavi se plašt gora utkiva iskrzanim šumarcima, preko nabora brežuljaka, u zelenu tkanicu doline." Davno, u nepovratnom vremenu što se u maglovite slike i iskričave uspomene pretvara, a što postaje tema i zalog priče koja jedino ostaje da podseća, svedoči i ukazuje na život koji je bio i koji sada u uspomeni traje. U, kako bi rekao Ivo Andrić, sećanju što je "življe od života". Ono je rodno tle tvoje novije književnosti i naša zajednička kulturna svojina. Priča kao umetničko svedočanstvo, stecište smisla, zaveštanje i pamtivek.