SELJAK I VOJNIK

Svuda okolo osećao je miris nagorelog ljudskog mesa, čuo kako mu prijatelji vrište od bolova, rukom napipao rupu na svojim grudima i u ustima osetio mlaku lepljivu tečnost. Sve ga je bolelo. Bolelo ga je tamo gde svakoga ponekad boli - u duši.

Njegove oči boje Drine gledale su kroz oblake dima u vedro nebo na kom je samo na jednom mestu stajao veliki beli oblak jedva vidljivo se mičući plavetnilom. Ganulo ga je to plavetnilo, jer ga je poznavao. Mogao je tek tako, ni po čemu, da oseti parče svog neba u koje bi, sa vlati uzrele letnje trave u ustima, posle ručka znao da se zagleda. Shvatio je da je pogođen negde blizu kuće u kojoj se rodio i iz koje je otišao u rat da bi je odbranio, ali nije mogao da se pomeri. Sve što je video, bilo je nebo.

Ubrzano je disao dok mu je vazduh, prolazeći kroz svu onu krv u nosu i ustima, svirao toliko smešno da se on grešan i nasmejao. Mislio je o tome kako su mu branili da uključi radio kad mu je poginuo deda, a sad kad je smrt došla po njega, prvo je zazviždala granatom, dok sad svira u njegovim ustima. Svira njegov ispraćaj. Sve manje saboraca je čuo okolo, a sve je glasniji bio vetar u nekom vrbaku, ili mu se tako činilo.

Pomislio je kako nije dovoljno gledao u nebo dok je mogao, a evo, ni sad ga se neće nagledati. Nebo njegove Srbije koju je otišao da brani i zbog koje se ne žali na rupu u grudima. Oči su mu se zatvarale, a svaki put kada bi potkapni mrak obojio njegov vid, gledao je svoju kuću i petoro dece rastrčane po zelenom dvorištu i raspentrane na starom hrastu lužnjaku. Video je svoju dragu kako smejući se ustaje da dočeka komšinicu koja je jurila ka njihovoj kapiji.

A oko kuće, njegove se njive obojile, rodom pritisle zemlju koju je od sreće znao da valja po rukama kad nema šta da radi. Sija pšenica na suncu - biće hleba! Bele se cvetovi krompira kao da su zvezde na tamnozelenom nebu njegove njive - biće i s hlebom! Kod vrela u dnu livade, majka nešto nejasno viče na oca, a njegov odgovor ih oboje tera da se smeju.

Toliko je taj smeh odzvanjao da su ovce pobegle na drugi kraj livade i stisle se uz ogradu.

Oseti da su mu usne raširene u veliki osmeh, ali i da se iz očiju sa strane survavaju teške suze. Bi mu jasno da ništa od toga više neće videti. Slike mu pritisnuše grudi, pa jedva udiše. Opila ga neka toplota, oblile suze za koje ne zna jesu li radosnice ili one koje idu u povorci za lepim uspomenama i pomilova ga topli letnji vetar. Čak se malo pomerio i onaj oblak.

I bilo mu je žao svega osim sebe. Unapred je video kako mu žena pada na kolena kad joj je komšinica na kapiji rekla, video je kako mu dotrčavaju roditelji i smiruju decu šaljući ih u kuću, a ni sami ne znaju šta sad... Kuknjava obavi onu lepotu, suze zališe dvorište, smeh ode negde drugde, ne živi mu se više tamo. Cela ona slika koje su nedostojni svi slikari sveta poružne i postade umrlica.

Kad se sve to događalo na kapiji i u dvorištu, njega su već spuštali u neku na brzinu iskopanu rupu sa ostalima. Srpskog seljaka uniforme natopljene krvlju, očiju gladnih onih i onoga što je otišao da brani i srca punog što je dao svoj život za Srbiju i za onu sliku koju više u današnjem vremenu, kada su zatravljena sva dvorišta i svi krajputaši, ne sanja niko.

A Bog je veliki... Udahnu mu ponovo život, ispuza on zdrav i ceo iz one rupe. Video je svoju kuću kako tužno stoji na brdu, niko se u dvorištu ne vidi. I potrča srpski seljak, veliki i večiti vojnik i stradalnik... Trčao je brže nego što je vetar ikada duvao i ulete u dvorište, pa poče da ljubi zemlju, da grli hrast i smeje se svojoj kući. Za pojasom mu ostao pištolj, pa ga izvadi i isprazni ga, ali ne u nebo, nego tamo u pravcu stena.

Izađoše svi iz kuće, prvo se sve ruke počeše krstiti, pa se stadoše svuda okolo teške suze žalosti pretvarati u radosnice, izleteše deca i sve se ruke što ih je bilo sklopiše oko njega. Svuda porodica, prijatelji, komšije. Napravili krug oko njega, grle ga i ljube. To je orden srpskog vojnika, ponos srpskog seljaka, slika Srbina koju je njegov narod zaboravio.

Uze decu za ruku, dvoje nabaci na ramena i krenu s njima do vrela. Kad stigoše, deca kao deca, igraju se, jure, vrište, a on zahvati vodu u šake, umi svoje prljavo lice, poljubi zemlju i pogleda ponovo u nebo. I nije znao da ga je Bog vratio ne zato što je dobar čovek, nego zato što je oko sebe napravio rajsku baštu, pa Bog nije video razlog da ga uzme i pošalje u raj kada je već živeo u raju - u Srbiji! Samo se prekrstio i otišao u život.
Obojica su se smejali, a Srbija je plakala. Da li od ponosa ili sreće, ne zna se. Ili je jednostavno znala svoju budućnost...

(Priča "Čudesan slučaj smrti srpskog seljaka i vojnika", iz knjige "Priče i ožiljci", koju će "Laguna" objaviti u septembru)