KNJIŽEVNA KRITIKA: Paralelni svetovi

No, iako ima motivskih sličnosti među njima, još više je razlika. Dok čitamo i jednu i drugu, uočavamo sve nijanse začudnosti, kao i raznovrsnost pripovedačkih postupaka koji taj fenomen čine efektnim.

I dok su Halilovićeve priče sasvim kratke, te u svojoj poenti podvlače začudnost koja se odnosi najčešće na ovostranost, a s kojom se pripovedač ili junaci sreću ili pak suočavaju u važnim insertima iz svakodnevice, Krstajićevi junaci (ne tako kratkih priča), u čijem svetu su granice stvarnosti i onostranosti veoma fluidne, začudnost stalno istražuju, nastoje da razumeju uzrok i posledicu, da razreše misteriozne događaje, što ih, neminovno, još dublje vodi u začudno i nesaznajno, u paralelne svetove, u pomešane vremenske odseke, u susrete i s mrtvima i sa živima, kao i sa samima sobom - drugačijima, do tada nepoznatima. Ta traganja neminovno uslovljavaju njihovu dezorijentisanost, sumnju u sopstveni identitet i egzistenciju, ali i sumnju, čak nepoverenje, u postojanost sveta, koja je, zaista, u Krstajićevim pričama vrlo, vrlo uslovna.

Pripovedači se s junacima sreću u ulicama koje više ne postoje, ili bar ne nose ranije nazive, na mansardama, u sobičcima i stanovima u kojima odavno niko ne živi, na opustošenim mestima na kojima su se svojevremeno desile velike nesreće, u opskurnim kafanama u kojima ih prekorevaju ili pak upozoravaju prozorljivi i jurodivi.

Pripovedači s njima vode katkad žive dijaloge, katkad one koji se jedva nevoljno odvijaju, a ponekad s njima ćute u nelagodi i zbunjenosti, intuitivno osećajući kako ih osvaja aura nečega posve nesaznatnog i strašnog, koja ukazuje na slabost i nemoć čoveka, određuje njegovu sudbinu, te nesavršenost čovekovih čula i ograničenost njegovih saznanja. Svet, ili svetovi, su, dakle, daleko brojniji, veći i složeniji nego što to čovek može da pretpostavi.

Zbog toga su Krstajićeve priče, koje sadrže elemente fantastike i horora, i psihološke.

U njima značajnu ulogu imaju prostori oniričkog, na osnovu kojih se može štošta saznati o junacima. Iako bivaju predah od nesaznatnog i onostranog, snovi ipak nisu prostori povlašćenosti. Nakon njih se ponekad usložnjava pozicija junaka u svetu u kojem je zatečen. Taj svet uglavnom i nije svet ovostranosti, ukoliko uopšte znamo šta ovostranost jeste.

Svetovi Krstajićevih priča su i misteriozni, i strašni, i tamni, i privlačni. Kao vilajet iz narodne pripovetke. Nakon iskustva čitanja "Gospodara sreće" autor ovih redova zaključuje - vredi u njih zakoračiti, vredi se upustiti.