KNJIŽEVNA KRITIKA: Sve u vezi, na svetu

Već u samom zapisu koji otvara knjigu (ON ON ON), žena lirski subjekt, veoma složene prirode, posebna, drugačija, koju može pratiti samo onaj koji je uzvišen, preosetljiv, a uprkos tome otvoren, dobrovoljno izložen, nesebičan, nežan, upoznaje nas sa osebujnom alhemijom čije se blago sintetiše iz povlašćenog doba (detinjstva), mesta (dvorišta i porodične kuće u ravnoj Srbiji) i akorda (pesama koje se izvode na tamburi). Tu idiličnost ona natkriljuje krošnjom orahovog drveta. Kakva je priroda tog blaga? Ono, razumevamo čitajući, ne postoji bez maternje melodije, bez reči, bez sećanja na bližnje, bez bližnjeg - muškog - u sadašnjosti, bez njegovih delikatnih, znakovitih dodira i poljubaca koje ostavlja po jagodicama prstiju, po dlanovima drage, poput latica ("Vera").

To što iz do sada naznačenog saznasmo o prirodi žene, lirskog subjekta, kao i o prirodi lirskog junaka, goni nas da tragamo dalje, da dokraja, ukoliko je to uopšte moguće, razumemo ko je zapravo ONA, a ko je ON, njoj toliko važan jer oni, po činidbama, po sopstvenom htenju i moćima, ipak, iskoračuju iz sveta realističnosti.

Pomislili bismo zato, osnovano, da je njena priroda vilinska, jer sve što čini samo se u prirodi odvija, samo je s njom u skladu, toliko da joj se lice u smešku "nije razlikovalo od okolnog rascvetalog bilja" ("U vrtu"). Pomislili bismo to i dok ispitujemo način na koji portretiše Njega. Čini to kao junakinja mitološke pesme i kao da ga blagosilja, istovremeno čarajući, a da on to ne zna, jer u tom njegovom neznanju njena je moć: "Tvoji su obrazi / beli oblaci. / Tvoje su oči / jedno mesec / drugo sunce. / Tvoje je lice / moj dan i moja noć... ("Portret").

I taman kad bismo razumeli da je neuhvatljiva, da pobeđuje u žensko-muškim igrama, zatičemo je podatnu i radosnu: "Tvoji se prsti rasiplju po koži. / Tvoje oči opasuju tanano. / Bradom mi češljaš kosu" ("Na subotu").

No, kao da hoće i nas da začara, da nas čaranjem zavara, jer tek što bismo pomislili da je reč o junaku koji vilu ipak savladava, ona transformiše i sebe i lice predraga: "Ni sada ne znam da li je to lice / bilo lice anđela, muškarca, dečaka, predraga. // To mi se lice ukazalo / kao san, kao dar, kao žar" ("Lice predraga"). Na ovom mestu, nema nam druge do da, uprkos najraznorodnijim nagoveštajima i asocijacijama, od daljeg traganja ipak odustanemo, jer baš tako hoće ona čije su senzacije, ali i duboka osećajnost, smeštene zapravo u eterizmu - neprozirnom, privlačnom, snovidnom. Kao da i ona, konačno, hoće da nam kaže: "Moja je bajka: / da se u snu dok se spava / dobra čine, i da ništa / nije java" (Miloš Crnjanski "Eterizam").

U svetu ove eterične knjige čitalac je zapravo ono perce, iz naslova. U njemu lebdi po ritmu stihova, po melodiji reči, tek dotičući višeznačja, tajne, simbole, u iščekivanju dolaska svetlosti, na šta upućuju naslovi poglavlja ("Dolazak", "Svetlosti").

No, znanje o tome, ili bar slutnja, s kim je u vezi taj dolazak svetlosti, usložnjava poziciju i prirodu i onoga koji dolazi, i poziciju onoga koji o tome peva, ali i prirodu "pera" koje luta, sada već sigurno "vitko" i "srebrno" i koje zna "kako je sve u vezi, na svetu".