DOSTOJEVSKOG NEĆE MOĆI DA ZAMENI ROBOT: Pesnik Miroslav Maksimović o knjizi eseja "Loj, novac, reč"

Ovo, na prvim stranicama knjige eseja "Loj, novac, reč", u izdanju "Čigoje", ističe Miroslav Maksimović (1946), kome je mesto u samom vrhu našeg savremenog pesništva.
Knjiga je nastala na osnovu dugogodišnjeg pesničkog iskustva ovog autora koji se prvom i odmah zapaženom knjigom "Spavač pod upijačem" oglasio još 1981.

U ovom neoliberalnom dobu sve je vezano za novac. U tom svetonazoru, kako dobro primećujete, bankar je jedini neophodan. I gde je onda tu pesnik?

- Mislim da, u stvari, vlada novac. Bankari su njegov neophodan upravljački mehanizam za vladavinu nad ljudima. Pa nama izgledaju kao vladari sveta. A zapravo su, i oni, robovi novca. Duga je priča kako je novac, od sredstva koje služi čoveku, postao njegov gospodar. Pesnik nije iz te priče. On nema (ne može da ima) odnos sa novcem. Čoveku (koji piše pesme) novac je potreban, pesniku nije. Izgleda paradoksalno, ali je logično. Živiš kao čovek, sa brigama oko novca. Pesnik si kad tražiš smisao života u jeziku, tu su sve tvoje brige. A jezik je deo procesa nastanka čoveka, on materiju povezuje sa duhom. Tu je mesto pesnika: održavanje ravnoteže materijalnog i duhovnog u našem životu. Ako materijalno potpuno prevlada, što nastoji, to će biti kraj pesnika, ali i kraj čoveka kakav jeste.

U tekstu o poeziji i marketingu ističete da pesnici ne mogu da se uklope u moderno tržište, odnosno da prave, kako ste lepo rekli, "futoške strofe". Šta im preostaje?

- Kao što, u sezoni kiseljenja kupusa, svaki prodavac na pijaci prodaje "pravi" futoški kupus, a stvarno nijedan nije iz Futoga, tako bi i pesnici, ako bi njihova jedina sudbina bilo tržište, na njemu mogli da tvore samo "pravu" poeziju, u kojoj ne bi bilo ni "p" od poezije. Razumljivo je da proizvodnja različitih dobara, potrebnih čoveku, zavisi od tržišta, ali je, valjda, isto tako razumljivo da poezija ne može od njega da zavisi.

Zašto? Ona je delatnost u duhu, a ne u materijalnim i društvenim datostima našeg života. Zato je veliki prostor slobode. Pesnici su slobodni, i ne mogu da budu, dok su pesnici, zavisni ni od čega, pa ni od tržišta. (Pritom, to nije ona sloboda iz prideva "slobodno" koji je tržištu dodan da bi se prikrili jasni odnosi moći na njemu.) Dakle, pesnicima preostaje sloboda. A ona je neprocenjiva. Pogotovo danas, kad je priče o njoj sve više, a ima je sve manje.

Otvarate i pitanje treba li država da podržava pesnike. Odgovor je...

- Treba. Ali ne da pesnicima daje apanaže i sinekure. Nego da brine o kulturi, o institucijama kulture, o kulturnom životu. Razvijena kultura stvara kvalitetan život čoveka (razvijena privreda samo je njegov preduslov). U takvom društvu, poezija će biti prisutna u životu, pa će to biti, posredno, i podrška pesnicima. No, kad je reč o kulturi, to nije jedina uloga države. Ona je, baš danas, poslednja i jedina odbrana nacionalne kulture, pa samim tim i njenih univerzalnih vrednosti, od nasrtljivosti akulturacije globalnih težnji našeg vremena.

Ističete da je profesionalni pisac jedno od najređih zanimanja na svetu. Ima li nade da se to promeni?

- Nije ni potrebno da se promeni. Retko ko (ne samo pisci) ima sreću da može da živi od onoga za šta živi. I to je uglavnom život sa stalnim materijalnim problemima. Čak i kad je reč o velikim piscima koji su živeli od pisanja, kao što je Dostojevski. Međutim, nešto drugo je pisanje u vidu zanata. Takvih pisaca ima više, i oni mogu da budu pisci po zanimanju, tj. da žive od pisanja. Njih može da zameni, kao i druge proizvodne radnike, veštačka inteligencija. Možda ih negde već i zamenjuje. Dostojevskog neće moći da zameni.

Po vašem mišljenju, za pesnika je najbolje da mu novac ne određuje šta će da piše. Ipak, navodite i drugačiji primer velikog Duška Radovića.

- Radović je delatan spoj, u književnosti, umetnika i zanatlije. Živeo je od pisanja: gotovo sve što je napisao, bilo je po nekoj narudžbi ili za platu. Međutim. Zanatliji naručite cipele, i on vam napravi cipele u kojima možete da hodate. Dušku naručite cipele, i on napravi i cipele i čudesne svetove u koje vas cipele odvedu. Drugim rečima, nije on jurio novac, nego kreativna rešenja u svom pisanju (izmišljao je, čak, i nove žanrove), pa je zato novac jurio njega. Nije mu novac određivao šta će da piše, nego je on novac postavljao na njegovo mesto. Na neki način, uspevao je u onome što naše vreme ne uspeva: da novac služi čoveku, u njegovom slučaju književnosti. A ne obratno. Zato on nije uzoran primer profesionalnog pisca, nego retka vrsta umetnika.

I kod nas, i u svetu, veoma je malo pesnika ovenčanih slavom. Ko je u tome na gubitku?

- Na gubitku je današnje vreme. Jer i fenomen slave pokazuje koliko je ono suštinski siromašno. Danas je slava jedna gotovo virtuelna stvar. Prvo ide slava, pa delo, ili slavi uopšte nije ni potrebno delo. Tako, pesnici ni ne mogu biti slavni. Nekada, dok je bilo slavnih pesnika, prvo je nastajalo njihovo delo, pa je onda trebalo da prođu ne godine, nego decenije, čak i vek, da bi pesnik postao slavan. Danas, sve brzo dođe, i brzo prođe.

Odvajkada poezija i boemija idu ruku pod ruku. Sada, kada kafane nisu ni izdaleka kao što su nekad bile, koliko se to odražava na pesništvo.

- Boemija je (bila) pobuna protiv zadatih ograničenja života, ali ne u nasilnom obliku, nego kao nepristajanje na ta ograničenja. I zato je njen prostor bila kafana, jer je kafana bila mesto gde se moglo naći sve ono što se teško nalazilo na drugim mestima u društvu: sloboda, jednakost, zajedništvo, druženje slobodnih ličnosti. Sve to, pojedinačno i sve zajedno, današnje vreme ne trpi. I zato nema više ni boemije, niti ima kafana kakve su nekad bile (nekima su ostala samo imena). Kakve to veze ima sa poezijom? Nisu slučajno izjednačavani boemija i poezija. Povezuje ih - sloboda. Boemija je način traganja za slobodom, a poezija je jedan od najboljih načina upražnjavanja slobode. To što više nema boemije, pokazuje da se sužava prostor u kome je obitavala poezija. Nije slučajno (neispisani, a radikalni) moto ove moje knjige: Poezija više ne postoji.

U knjizi ste objavili i prvu srpsku pesničko-ekonomističku polemiku, koju ste svojevremeno vodili sa ekonomistom Boškom Mijatovićem. Jeste li, i u kojoj meri uspeli da nađete zajednički jezik?

- Ne može ekonomista da prihvati da postoji nešto što ne podleže ekonomskom merenju, niti pesnik može da prihvati da se u ekonomiji mogu izmeriti kako treba sve čovekove delatnosti (to je iluzija, ili manipulacija današnje tzv. neoliberalne ekonomske misli). Tako da, u tom smislu, nismo ni mogli da imamo zajednički jezik. Razlike je malo ublažavala činjenica da smo nas dvojica prijatelji. Upravo u toku te polemike, došao sam na ideju da napišem ovu knjigu. Mada u polemici ima dosta zanimljivih zapažanja, u njenom podtekstu ostalo je nedovoljno jasno postavljeno pitanje puta savremenog društva, pa samim tim i mesta poezije u njemu. Knjiga "Loj, novac, reč" pokušala je da to pitanje detaljnije i dublje razradi.

"Azbuka" po Dušku

NEDAVNO ste se oglasili i knjigom "Vukova azbuka po Dušanu Radoviću" ("Čigoja")...

- Napisana je povodom Radovićeve stogodišnjice rođenja, kao omaž tom piscu, koga volim i čijim sam se delom dosta bavio. Knjigu je grafički opremio kao knjigu za decu, liči na Duškove knjige. To nije bila moja namera, međutim, ispostavilo se da se deci te pesmice sviđaju. Tako da je to, zapravo, knjiga za decu od 7 do 77 godina. A takve su i Duškove knjige.

Držim palčeve "Novostima"

ZNAMO da u današnjim novinama nema ni rubrika, a kamoli dodataka posvećenih kulturi.

Šta će im ti relikti prošlosti. Držim palčeve "Novostima" da izdrže i održe svoj dodatak Kultura, jednu od retkih preostalih tradicionalnih oaza srpske kulture - kaže Maksimović povodom našeg jubileja, 20 godina izlaženja dodatka Kultura u "Novostima".