POLITIČKIM DEKRETOM PROTERUJU VUKA: Zašto država ne poštuje konsenzus u mišljenju svih relevantnih institucija i srbista

Prvi put od početaka standardizacije srpskog jezika u 19. veku, njegovo propisivanje povereno je političarima, a ne lingvistima. Političkim dekretom, mimo saglasnosti relevantnih institucija, u srpski jezik pokušavaju se uvesti reči koje nikada nisu postojale i za koje, što nije nevažno, ne znamo ni ko ih je smislio i plasirao kroz različite "rečnike" koji su podeljeni medijima. Pokušavaju se tako porušiti temelji Vukove i vukovske postavke o normiranju srpskog jezika: da rešenja u standardnom (književnom) jeziku moraju proizlaziti isključivo iz jezičke prakse, isključivo iz govora i pisanja "naroda" u najširem smislu te reči. Tek kada je reč ili njen oblik potvrđen u govornoj ili pisanoj praksi, on može biti propisan - učili su Srbe svi najveći naši normativisti: Vuk Karadžić, Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljubomir Stojanović, Aleksandar Belić. Naša tradicija i kontinuitet u njoj sada su pred najvećim izazovom.

Talasi jezičkih besmislica već su počeli zapljuskivati jezik medija, koji pod pretnjom drakonskim kaznama ćute i trpe, bez želje da dignu glas protiv jezičke tiranije otelotvorene u bekicama, centricama, armiračicama, ribarkama, apostolkama i biskupicama. Častan izuzetak među štampanim medijima predstavljaju Večernje novosti, koje su serijom odličnih članaka (autora Viktora Savića, Miloša Kovačevića, Isidore Bjelaković i Miroslava Minje Nikolića) počele snažnije buditi javnost. Slična degeneracija zadesiće i jezik udžbenika, od kojeg naši nastavnici i naši učenici neće umeti da se brane. Od njih će se tražiti da uče iz udžbenika u kojima će doslovce pisati rečenice poput: "Da li si razumeo/la prethodni tekst i šta si iz njega naučio/la?

Ukoliko nisi razumeo/la odlomak, pitaj nastavnika/icu..." i sl. Takav srpski jezik nije propisan niti jednim normativnim priručnikom, niti je to moguće učiniti! Takav srpski jezik, što je mnogo važnije, deca neće moći razumeti! Izgleda, međutim, da zagovornike "rodno osetljivog jezika" to uopšte ne zanima. Zastupnici džender-ideologije u Srbiji osećaju se moćno, i čini se da su sasvim u pravu - Srbija je prva država u Evropi koja je zakonom propisala "ROJ". Čak i u Evropskoj uniji ostaje se na nivou preporuke, kod nas ćete plaćati kaznu ako ne napišite ili ne kažete, na primer, meteorološkinja. Kaznu će plaćati, naravno, i žena koja ne želi da je tako imenuju jer je vređa da je polno markiraju, smatrajući da je to apsolutno nevažno za profesiju koju obavlja. Platiće kaznu jer smo pred zakonom svi jednaki.

Zagovornici (i zagovornice, naravno) "ROJ" neprekidno se pozivaju na primere imenica izvedenih tzv. mocionim sufiksima od srednjeg veka do danas, dajući tako autogolove.

Niko normalan, naravno, ne spori da u srpskom jeziku postoje imenice poput učiteljica, direktorka ili vračara. Upravo ovakve imenice, međutim, svedoče da sve reči što su nastale prirodnim putem kada se za njima osetila komunikativna potreba, poput ovih i mnogih drugih primera, s vremenom bez ikakvih otpora ulaze i u standardni jezik. Ima li komunikativne potrebe za posebnim imenovanjem žena armirača i žena ribara? Čemu služe ovakva poigravanja srpskim jezikom? Džender-ideolozi kao da veruju u magijsku funkciju jezika: ako stvorimo reč, nastaće i pojava, poput žena apostola. U tom vrlom novom svetu, žene će armirati beton, žene će u čamcima po košavi mrežama loviti dunavsku ribu, postaće čak i apostoli!

A kada se naviknemo na ovaj leksički i sintaksički unakažen srpski jezik, na red će doći i ostali dženderi, njih stotinak kako stvari stoje, koji će takođe tražiti da svoja rodna prava ostvare u srpskom jeziku. Kakvi su rezultati takvog jezičkog inžinjeringa, možemo videti u novijim pojavama u engleskom ili francuskom jeziku (zamenica oni mesto on ili ona i sl.), jezicima razvijenih evropskih kultura. Prošlo je više od dvesta godina od kada su Srbi započeli standardizaciju svoga jezika, a na tome dugom putu svi su sledili putokaze koje je od 1818. ostavljao Vuk Karadžić, a za Daničićem, Novakovićem, Stojanovićem ili Belićem idemo svi mi i danas. Za sve to vreme u pitanja standardnog jezika nisu se mešali ni politički ni ideološki moćnici, ma kako se veliki činili savremenicima, već su sva stručna i naučna pitanja rešavali najnadareniji lingvisti srbisti u okvirima institucija. Šta danas govore sve relevantne institucije (Odbor za standardizaciju srpskog jezika, Savet za srpski jezik, Matica srpska, Srpska književna zadruga, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Vukova zadužbina), to su uglavnom mediji preneli: sve su bez izuzetka ostale na Vukovom putu. Koja se institucija opredelila za jezički inžinjering iz nepoznatih laboratorija, čiji će rezultat biti "ROJ", novogovor koji je leksički i sintaksički nakazan?

Ukidanjem svih lingvističkih odredaba iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti država bi dokazala da poštuje konsenzus u mišljenju svih relevantnih institucija, kao i u stavovima vodećih srbista u ovoj oblasti (pomenimo samo neke: Egon Fekete, Predrag Piper, Dragana Mršević-Radović, Božo Ćorić). U suprotnom, srpska država će prvi put posle vremena Miloša Obrenovića odbaciti Vukov put.