KNJIŽEVNA KRITIKA: Unutrašnje blago

Jedan od razloga za to jeste što je većina pesama koju zbirka sadrži, a što saznajemo iz Napomene autora, "nastala kao nadgradnja pesničkih predstava, pronađenih u esejima profesora Pavlovića".

Deo pesama iz koautorske knjige ova dva stvaraoca "Istraživanje poetike u pesmama Aleksandra B. Lakovića" (2019) preuzeto je i delimično izmenjeno (i stihovi i naslovi), a njima je pridruženo više od 20 neobjavljenih pesama. Tako su u "Ogledima iz poetike" "objedinjene kao jedinstven rukopis".

Sam naslov knjige delimično nas upućuje na njenu prirodu, s obzirom na to da nije reč o proznim ogledima, već o pesničkim, kojima se, verovatno, bar iz perspektive pesnika, najviše o svemu, pa i o odnosu stvaraoca i pesme i njenoj prirodi može reći.

Da je to istina, svedoče mnogi pesnički prethodnici, ali i savremenici Aleksandra B. Lakovića. Jedan od najsvežijih i najboljih primera jeste antologijska pesma Saše Radojčića "Ljubavnik pesme", koju sadrži njegova zbirka "Tobogan" (KCNS 2023). Imajući na umu i tu zbirku, kao i "Oglede iz poetike", uočavamo kako dva stvaraoca prolaze, sudbinski, gotovo uvek identičan pesnički put postavljajući sebi ista pitanja, deleći sa čitaocima sopstveno stvaralačko iskustvo, a opet, što je, valjda, jedna od večitih draži poezije, uviđamo kako to čine svaki na svoj način.

I dok kod Saše Radojčića, nesumnjivo, pesma uzima celog stvaraoca, jer samo u tom slučaju biva savršena, lirski subjekt u pesmi Aleksandra B. Lakovića govori o nemerljivosti "pomešanosti" pesnika i pesme. Koliko je njegova svest skrivena "u duši pesme", a koliko je pak njega "ostalo u pesmi" ("Bez odgovora"). Za njega to pitanje ostaje večito otvoreno, ono će čekati i buduće pesnike.

Ono u vezi sa čim bi se gotovo svi pesnici složili, a o čemu svedoče i autopoetički iskazi naših savremenika, bilo da su u prozi ili pesmi, jeste da se "značajan deo pesničke veštine sastoji u tome da govoreći o onome što jeste kažemo ponešto o onome čega nema, nije ga bilo i nikada ga i nigde neće biti" (Saša Radojčić, "Vjeruju").

Aleksandar B. Laković takođe svedoči o tome: "Nije moguće" "uprkos najavi punog meseca // ogledala / i dalje veruju / u ono / što ne vide // plašeći se onog / što je u njima" ("Nije moguće").

Upravo na toj veri i na nemogućnosti da se u potpunosti zna sadržaj unutrašnjeg blaga, "dragocenog viška", sve dok se ne spustimo u dubine sopstvenog okna (Dejan Aleksić, "Okno"), koje se zapravo obnavlja i koje u svakom pesnikovom spuštanju u sebe biva drugačije, zasniva se istrajnost pesme, kao i na činjenici da je sveprisutna, uvek, "glad za pesmom" i potreba za "ispunjavanjem tišine" (S. Radojčić).

I dok jedni to čine suvereno, što ne znači da nisu zapitani nad onim što će tu tišinu ispuniti, drugi to čine neodlučno, sa zebnjom, sa osećanjem koje bi se unekoliko moglo poistovetiti sa strahom, ne razlučujući još uvek poreklo pesme. Ipak, i jedni i drugi, živeći u njenom svetu, prepuštajući joj se, prelivaju "zemne reči u nadzemne" sluteći da će oni koji pripadaju dolazećem dobu razumeti smisao tog posla i nastaviti ga i "dok u pesmi ćuti / neotvorljivo njeno čudo" ("Ponornica").