ŽIVOT, KULTURA I PAMĆENJE: Svedočenja upisana u knjigu Ilije Misailovića "Zavičaj Sretena Marića"

Oko nje po brdima, kao na žanr-slici, rasuta su sela. Među njima su neka ušla u istoriju, literaturu i umetnost, a ima i onih iz kojih su potekli oni koji su stvarali literaturu i umetnost. Takvo je selo Subjel, znano i po Marićima.

Od darovitih i čuvenih Marića su slikarka Draginja (Liza) i brat joj Sreten, esejista, pisac i profesor svetske književnosti. Znalac zapadnoevropskih jezika, filozofije i kultura. U varoškom je Kulturnom centru Lizin legat, dok je u Užicu gradu trebalo da bude smešten Sretenov bibliotečki legat sa 14.000 knjiga. Skoro deceniju su, za Sretenovog zemana, vršeni razgovori i pregovori o njegovom trajnom nastanjivanju u tom cetralnom gradu široke geografske i kulturne regije da bi se oni njegovom odlukom prekinuli, a knjige okončale u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu. Gradu u kojem je tekao i okončao univerzitetsku karijeru i stekao ugled, pa čak i slavu vrsnog predavača i esejiste osobenog stila.

Ta je slava vremenom bledela i u svemu se svodila na objektivizovanu meru vrednosti i značaja. Maru koja jeste visoka, ali nije najizrazitija i u svom domenu najviša. Jer je u esejističkom načinu i stilu Sretena Marića bivalo široke podloge filozofsko-teorijskih znanja i uvida, ali i zamašne retoričnosti koja je umazivala na njegovu sklonost usmenosti, pričalaštvu. (Na jednom mestu u Mislima Blez Paskal beleži kako postoje oni koji dobro govore a ne pišu toliko dobro.)

Marić je rado govorio i, ako je verovati svedočenjima upisanim u knjigu Ilije Misailovića Zavičaj Sretena Marića ("Narodna biblioteka Užice", Biblioteka "Ljubiša R. Đenić" Čajetina, Istorijski arhiv Užice", 2023), više je voleo slušaoce nego sagovornike, svoj komoditet, status i sebe, nego poreklom i rodom bližnje. Mada je držao do poslovične seljačke bistrine i otresitosti i sebe u mnogo čemu, a u odnosu sa zavičajcima izrazito, video kao negdašnjeg domaćina i čelnog čoveka patrijarhalne zadruge. A u njega, znamo, nije bilo pogovora nego poslušnosti. Takav je, kažu, u zavičaju gde je u starosti kao mali kućni despot provodio leta, bio Sreten Marić. Zapamćeno je da je rekao: "Više volim da uživam u svojim pametnim mislima nego da slušam tuđe gluposti." A tako je, poverujemo li svemu što između korica ove iznenađujuće, polemične i otkrivalačke, pa utoliko zanimljive knjige piše, i bivalo.

Usredsređen na sebe, posvećen sopstvenim mislima, stavovima, predstavama i vrednostima, on nije mogao da prihvati tadašnji socio-komunistički režim, a bilo mu je stalo do ličnog spomenika u zavičaju. Bio je, po svemu, ambivalentna ličnost. Gorljivo okrenut nacionalnoj epskoj tradiciji, veličini i slavi, a često nem za dramatična dešavanju u savremenosti. Zbog toga je dolazio u sukob sa mislećim znancima i prijateljima, kakav je bio Dobrica Ćosić. Imao je uglavnom negativan, čak rigidan i do prezira isključiv stav o komunističkom režimu i njegovim prvacima: Kardelju, Đilasu, Loli Ribaru, Koči Popoviću. Iskazivao ga je u uskom društvu, iza brave, a priželjkivao je radikalnu promenu. Bez sopstvenog učešća i žrtve, očigledno. Zalagao se za okrenutost Zapadu, a pasionirano voleo od njega udaljene vrednosti tradicije srpskog seoskog, nezavisnog života zasnovanog na patrijarhalnom poretku, moralnoj čistoti i prirodnosti.

Na onome što je, kako tad tako i sad, uglavnom doživljavano kao nešto daleko i anahrono.

Onome što je, najvećma, nastanjeno u literaturi a ne u stvarnosti.

Umom je ovaj čovek bio okrenut Zapadu, a srcem zavičaju i selu. Sudbina je udesila da počiva u tuđini i da mu u zavičaju ne čuvaju i ne neguju uspomenu onako kako je priželjkivao. Zavičajci drže da je za ponešto od takvog ishoda odgovorna i ćegova narav, njegov daimon. I to su, ne bez lične zainteresovanosti, u pero kazivali najznatnijem užičkom letopiscu našeg doba Iliji Misailoviću, a on to pretočio u ilustrativnu i intrigantnu knjigu koja nastoji da bude bliža životnoj istini nego Platonu. I da nas, time i tako, iznova oslobađa patetične sklonosti ka mistifikaciji i obogotvorenju značajnih ljudi istorije i kulture, a privodi nužnoj i neizbežnoj zemaljskoj meri i "poznaniju prava".

Otuda proističe svest o potrebi da se propitivačkim vetrom raznićuje paučina zaborava, ali i metodsko pitanje do koje mere, dokle treba ići u raščitavanju života jednog značajnog čoveka? I, u konačnom, da li demistifikacija u kulturnom pamćenju više pomaže i vredi od običajnog slavljenja i idealisanja? Ako postoji odgovor, on ne može biti jednoznačan i opšti, jer se život stvaraoca posebnošću i izuzetnošću utiskuje u sećanje. Po njima prepoznaje i vrednuje.

Međutim, postoji dimenzija životne stvarnosti u kojoj je svako čovek. Bez izuzetka.

Sveden na svoje instinkte, nedostatke i ograničenja. Komplekse i težnje. Shvatanja i zablude. Uverenja i ambicije. Zbog toga valja razlikovati čoveka u književnosti od čoveka u životu. Prvo ga preporučuje opštem, istorijskom pamćenju, drugo je zanimljivo kao životna pouka data kroz niz uspomena i anegdota, koje uvek pobuđuju pažnju jer se podudaraju sa prepoznatljivim nesavršenstvom čovekove prirode koja se, po pravilu, prevazilazi stvarlačkim podvigom i vrednošću dela. A što je ličnost čuvenija i delo veće, to je i zanimanje za životnu pozadinu življe i intenzivnije. Tako je sa drugima bilo, pa je tako i u slučaju Sretena Marića, njegovih umnoženih zavičaja i njegove dvojnostima i krajnostima obrečene ličnosti.

Jedna dokumentarno-publicistička knjiga pogledom iskosa ne može formiranu sliku i predstavu o njoj mnogo da promeni i popravi, ali može da podseti i na primerima kaže i ukaže. A to nije malo i nije nekorisno za dopunsko slikanje jednog portreta i jednog vremena.

Dokle god se posredstvom značajnih ličnosti oživljuje prošlost, dotle u savremenosti ima interesovanja i mesta za sadržaje i vrednosti kulture koji nas formiraju, usmeravaju i obavezuju. Ono što jedan narod o sebi zna to se kulturom zove. I nijedan doprinos nije mali ni beznačajan.