MIKELANĐELOV "MOJSIJE" SKRIVEN U BEOGRADU: Povodom obeležavanja 460 godina od smrti genijalnog italijanskog vajara i slikara

Savremenici su za Mikelanđela govorili da je najveći umetnik njihovog vremena. Danas se on smatra jednim od najvećih umetnika svih vremena. Beograđani putuju u Rim i Firencu da bi se susreli sa čuvenim delima ovog genija italijanske renesanse, ili tragaju za njegovim skulpturama i njihovim odlivcima po muzejima širom sveta, a malo ko zna da odlivci u bronzi pet Mikelanđelovih najpoznatijih mermernih skulptura mogu da se vide i u Beogradu, među kojima je i čuveni "Mojsije", u dvorištu vajarskog odseka FLU na Senjaku. Pa čak i oni koji znaju za ovo beogradsko blago, najčešće se pitaju kako je ono dospelo u našu prestonicu.

Ova priča počinje sa porodicom Veljković, čiji je rodonačelnik dr Stojan Veljković (1795-1874), profesor rimskog i krivičnog prava na beogradskom Liceju i ministar pravde i finansija u Kneževini Srbiji. Pre tačno sto godina, 1924, na uglu Kneza Miloša i Krunske ulice podigao je velelepnu zgradu Vračarske zadruge, čiji su većinski vlasnici bili on i njegovi sinovi Vojislav i Jovan, koja je još pre Drugog svetskog rata iznajmljena Ambasadi Turske. Njegov mlađi sin dr Vojislav Veljković (1865-1931) bio je profesor prava na Velikoj školi i istaknuti političar (u različitim periodima ministar finansija, trgovine i industrije), upamćen kao tvorac jugoslovenkog dinara. Vojislav Veljković je takođe bio i strasni poklonik umetnosti i veliki kolekcionar. Krajem 1920-ih godina, rešio je da svoju umetničku kolekciju od više od 250 slika i gravira obogati i dragocenim skulpturama. O istorijatu tih skulptura, od njihove narudžbine do dalje sudbine kroz decenije, piše se u novinskim člancima s vremena na vreme, a članci se baziraju na urbanoj legendi kojoj svako doda još poneki polupogrešan ili sasvim netačan podatak.

Vojislav Veljković je naručio da se u renomiranoj pariskoj livnici "Sus frer" (Susse freres), u bronzi izlije pet čuvenih Mikelanđelovih dela - sedeća figura Mojsija, čiji se original u mermeru nalazi u Crkvi Svetog Petra u lancima u Rimu, figure "Umirući rob" i "Pobunjeni rob" (rađene za grob pape Julija II, čuvane u pariskom Luvru) i figure "Noć" i "Dan" sa groba Đulijana Medičija u kapeli Mediči firentinske crkve San Lorenco. Podatak da je Veljković za ovo morao da dobije posebnu dozvolu od pape Pija XI, ne može se naći ni u jednom primarnom izvoru iz predratnog vremena i skoro je posigurno kasnije izmišljen. Odlivci su napravljeni u tehnici izgubljenog voska, pri čemu je moguće napraviti samo jedan odlivak i to savršeno precizno. Osim Mikelanđelovih dela, u Beograd su 1930. godine stigli i bronzani odlivci 10 antičkih skulptura ("Miloska Venera", Praksitelov "Apolo" i "Hermes iz Olimpije", Lisipov "Apoksimenos" i druge), kao i šest skulptura francuskih umetnika 18. i 19. veka. Zahvaljujući jednoj fotografiji iz Arhive "Borbe" znamo da je od ove 21 bar devet skulptura jedno vreme krasilo baštu Vračarske zadruge (zgradu današnje Ambasade Turske) u iščekivanju da se u Topčideru, po želji i zamisli Vojislava Veljkovića, kupi veliki plac i uredi u vidu parka u kojem bi bile postavljene ove skulpture da bi svi Beograđani mogli da uživaju u njima. O ovome svedoči i jedan članak u listu "Vreme" iz 1931, u kojem Beta Vukanović (čiji se atelje u to vreme takođe nalazio u okviru bašte Vračarske zadruge) piše da je lično pravila nacrt za uređenje budućeg parka, dok je Paja Jovanović (koji je tih godina stanovao u Birčaninovoj ulici, prekoputa kuće porodice Veljković) radio na nacrtu za paviljon, takođe planiran u parku.

U januaru 1931. godine, iznenada je umro Vojislav Veljković, a brigu o njegovoj kolekciji preuzeo je brat Jovan. Ideja o parku u Topčideru nikada nije ostvarena. Jovan je uz kuću porodice Veljković u Birčaninovoj ulici sazidao paviljon od 220 kvadrata koji je nazvan "Muzeo", a koji je kasnije dobio ime "Paviljon Veljković". Tu je čuvan dobar deo kolekcije slika, a vrata muzeja su nekoliko puta nedeljno bila otvorena i posetiocima. Po Vojislavljevoj smrti, sve skulpture su prenete u Birčaninovu ulicu i smeštene u enterijer "Muzeuma" i u njegovo dvorište. Kolekcija je sačuvana i tokom rata, ali kada je u posleratnom periodu kuća Veljkovića nacionalizovana, kolekcija slika je, prema sećanjima potomaka, nestajala iz paviljona deo po deo.

Što se tiče skulptura, sačuvan je dokument iz kojeg se vidi da su predstavnici Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture posetili Veljkoviće 1948. godine sa zvaničnim rešenjem da se skulpture "kao pokretno spomeničko nasleđe stave pod zaštitu države". Kolekcija je tom prilikom data na čuvanje Likovnoj akademiji, pa se danas većina figura nalazi na Senjaku u bašti Vajarskog odseka FLU, kao i u ulaznom foajeu njihove zgrade, dve skulpture su u Školi crtanja u Šumatovačkoj ulici, dok su Mikelađelove skulpture robova i "Miloska venera" smešteni u zgradi FLU u Rajićevoj ulici. Godinama se piše da od 21 naručene skulpture, tri nisu sačuvane, što se takođe ispostavilo kao netačan podatak. Profesorka sa Fakulteta likovnih umetnosti dr Aleksandra Kučeković potvrdila je da se tri manje skulpture - Daluova "Kupačica", Karpoov "Ribar sa školjkom" i "Naga figura sa girlandom cveća" nalaze u depou Narodnog muzeja.

Generacije studenata FLU imale su sreću da uče u neposrednoj blizini izvanrednih replika vajarskih remek-dela antičkih majstora, najvećeg majstora renesanse Mikelanđela, kao i velikih francuskih umetnika novijeg doba. Međutim, u javnosti se ovim delima nije pridavao značaj koji im pripada. O njihovom postojanju retko ko zna.

Grupa profesora sa Fakulteta likovnih umetnosti želi da ispravi ovu nepravdu i priprema katalog ovih dela. U toku priprema za buduću publikaciju, konsultovani su i restauratori koji su konstatovali da su skulpture veoma dobro očuvane, uključujući i one koje su sve ove decenije stajale napolju, izložene vremenskim prilikama.

Premda problem vlasništva ovih dragocenih skulptura još uvek nije rešen, postavlja se pitanje kako ih izvući iz potpune senke i upoznati širu javnost sa njima. Neverovatno je da, primera radi, postoji više od osamdeset bronzanih odlivaka Rodenovog "Mislioca", smeštenih širom muzeja sveta, a posetioci im svakodnevno hrle, plaćaju ulaznice, kupuju suvenire..., a mi u Beogradu imamo jedan od retkih, ako ne i jedini odlivak Mikelanđelovog "Mojsija" (čije su ostale kopije rađene u kamenu, posredstvom gipsanih modela, te su razlike u odnosu na original daleko veće), a ovome ne pridajemo nikakav značaj. Da li bi bilo moguće nadati se, posle skoro čitavog veka, ostvarenju velike želje Vojislava Veljkovića da se negde u Beogradu, možda baš u Topčideru, napravi park koji bi krasila ova raritetna kolekcija skulptura?