KNJIŽEVNA KRITIKA: Majstor pevač
I ZBIRKU pesama "Tobogan" (KCNS 2023) napisao je onaj koji zna sve "što treba znati o stihu, o pesmi". Tome se, naravno, ne treba čuditi, imajući u vidu da je reč o autoru eruditi, filozofu, profesoru, čitaocu i pesniku Saši Radojčiću čija je ovo deseta pesnička zbirka.
Foto: Privatna arhiva
Majstor pevač ispunjava belinu listova, i tišinu vremena, i poput svojih značajnih prethodnika i poput savremenika, dalje ispitujući "promenu sveta" (Sterija), govor koji je "opstanak u nadi" (Ivan V. Lalić) i odnos stvaraoca i pesme, njene moći...
Odmičući sa čitanjem ove zbirke, uočavamo kako se lirski subjekt, iz pozicije čoveka čije se životno iskustvo konstantno uvećava, često osvrće na vreme i mesta na kojima je bio dete. To čini sa dragošću, katkad sa setom i melanholijom jer je reč o nečemu što pripada samo sećanjima, a što je, ipak, bilo tako važno za njegovo formiranje, za specifično otvaranje prema svetu i prema pesmi, i što, uprkos znanju o običnosti promene sveta, uvek obnavlja ozarenost na početku svake igre. To sećanje vezivno je tkivo onoga što čini njegov put - od kamenčića događaja i osećanja. Kuda vodi taj put? Šta čini njegovu neponovljivost jer on je, stihovi ove knjige svedoče, zaista jedinstven? I šta je zapravo ta igra?
Foto promo
Taj put, po prirodi, i pravdi, uvek vodi nadole. Svestan je toga, sad već pomalo i vremešni lirski subjekt koji se neupitno bori protiv besmisla, a koji okleva da "siđe stepeništem" jer zna da više neće proći kroz vrata koja je upravo zatvorio... ("Čaj vazdušni"). Putem nadole, ali s lakoćom i bezbrižnošću, spuštaju se i "divni dečaci" jer "im je svet još uvek nepoznat i lep", jer još uvek nisu "potrošili i proćerdali budućnost" ("Tobogan"). Da, to je baš ta draž igre - spuštanja niz tobogan, draž varki jer "duši su / varke potrebne" ("Varljiva duša"), ali i draž stvaranja pesme, koja nije varka, koja je gospodarica i koja se kako želi igra sa svojim stvoriteljem relativizujući njegove moći, uskraćujući mu slobodu ("Ljubavnik pesme").
I eto, baš ona, pesma, koja je uzela celog pesnika, čini jedinstvenost njegovog puta. "I tu je krug zatvoren". Ne može se nakon nje o nečemu drugom brinuti, ne može se ostati nepotrošen. Ipak, u tom "trošenju" pobeđena je tišina sveta - "odsustvo glasa / izgnanstvo smisla" ("Glad za pesmom"), stvoreni su novi svetovi, reči... U njima, osim pesnika, pokatkad mogu poboraviti čitaoci. Njih pesma hrani, medonosna.