DVA PEVIDRUGA: Sećanje na Aleksu Šantića i Branka Miljkovića

Aleksa je nazvan poslednjim vitezom romantike, a Branko princom poezije kao patetike uma. Dučić je napisao da je Šantić ličio na svoje pesme, a onaj koji ovo govori svedok je da su Miljkovićevi paradoksi, logika i poetika neodvojivi od njegovog lika. Za jednog je rečeno "da se divio tuđoj sreći, tuđoj slavi i tuđoj ženi" a to se ne sa manje razloga može kazati i za drugog. Ni jedan se nije ženio, a obojica su doživeli zabranjene i nesrećne ljubavi. Jedan je uzaludno voleo, a drugi uzaludno budio svoju ljubljenu. Jedan je bio guru pesničkog kruga u Mostaru, a drugi neosimbolističkog pokreta u Beogradu.

Obojica su pisalo ode kraljevima i kralju. Jedan pravom, a drugi lažnom, misleći da je pravi. Negujući "ljubav za svet, a patriotizam za svoje ognjište" pisali su rodoljubivu poeziju u ona vremena kad patriotizam niko nije nazivao lažnim.

Aleksa "nije verovao u mržnju prostaka ni u zavist fukare" a Branku se pružila prilika da se uveri u oboje.

"Pesma nije loša, sem ako nije lažna". Šantić nije lagao, a Miljković je glavom platio svoju poeziju, da bi bila istinita.Jedan je proveo život u svom rodnom gradu, šetajući samo jednom ulicom, kao Kant, drugi je krenuo auto-putem Niš - Beograd - Zagreb i otud vratio kući u drvenom sanduku. I jedan i drugi veći su od svog dela ali nisu od svog ljudskog i pesničkog čina.

Miljković nije jedini Branko koga smo rano izgubili, niti je Aleksa poslednji bard koji je umro u nemaštini i samoći.

Ubijali se ili ne, kako god živeli i umirali položaj pesnika ostaje nepromenjen.

Pesnici su vanzemaljci koji se rađaju i umiru na zemlji. I oni još nerođeni pesnici će umreti kad-tad, ali poezija neće nikad. Pesnici su smrtni, a poezija nije i sve pesnike će nadživeti. To i jeste jedini smisao života svih pesnika u svim vremenima!