BOLEST NASMRT: Mišel Uelbek - Pisac koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući onima koji ga ne razumeju

Upravo tako: onaj ko je ovu knjigu pročitao do kraja - a ja sam to u svojstvu prevodioca svakako morao da učinim pre ovdašnjih čitalaca koji su sad već došli ili će uskoro doći do izdanja koje nosi beleg izdavačke kuće Booka - ne može zapravo ni da počne da priča o njoj a da je ne zaokruži njenim krajem. A ako bi je zaokružio krajem, ceo roman "Poništeno" bio bi sažvakan, i publika bi bila besramno i neoprostivo lišena punog čitalačkog užitka.

Da objasnimo otkud ona zagrađena reč s upitnikom na samom početku članka. Mišel Uelbek je čovek koga ljudi, hteli - ne hteli, ne shvataju ozbiljno, ne uzimaju za ozbiljno, ne zato što on to ne bi zasluživao, nego zato što ljudi nisu kadri ozbiljno da ga shvate, a i kad misle da su ga ozbiljno shvatili, obično ga samo podvrgavaju nekoj svojoj već duboko ukorenjenoj predrasudi i ubacuju u neku svoju davno profilisanu fasciklu ili fioku.

Tako je, recimo, neposredno po objavljivanju ovog dela (u originalu Anantir), svet obletela nekako neobično prodorna, ali i, u neku ruku, izlizana izjava koju su ljudi u istoriji književnosti mogli čuti od sijaset pisaca: "Ovo je moj poslednji roman".
Svi su u prvi mah to doživeli kao manje ili više atraktivan marketinški trikčić francuskog literate, koga, inače, već decenijama nazivaju skandal-majstorom, iako skandal-majstor u najvećem broju slučajeva i ne može biti onaj ko je u žarištu skandala, već su skandal-majstori oni voajeri što okolo cupkaju i od nečijeg života ili nečijeg stvaralaštva prave skandale. E, sad, da ne bih čitaocima kvario sliku, mogu reći samo ovoliko: pročitajte roman do kraja pa ćete možda o smislu i značenju Uelbekove izjave steći drugačiju predstavu.

Mišel Uelbek je i inače poznat kao pisac koji je svetsku slavu stekao zahvaljujući onima koji ga ne razumeju. Njega, koji je duboko religiozno biće, uzdizali su i glorifikovali oni koji se izjašnjavaju kao ateisti; njega, kao, opet, veoma ljubavno i romantično biće, slavili su i na ramenima nosili ljudi koji ne mogu da se sete kad su se poslednji put u životu zaljubili, šta znači patiti za izgubljenom ljubavlju, šta znači voleti; njega, koji je suštinski i nacionalan i sveljudski, svojatali su i kosmopoliti i šovinisti.

Pošto se roman "Poništeno", kao što rekosmo, ne može prepričavati a da se potencijalnim čitaocima ne upropasti doživljaj, možemo barem nabrajati čega u ovoj knjizi ima više, a čega manje. Seksa ima manje nego u svim prethodnim Uelbekovim knjigama, ubedljivo najmanje. Špijunsko-obaveštajnih smicalica i terorističkih akcija malo više nego ranije. Političkog života, to jest, kako i sam Uelbek potencira, političke igre (jeu politique), ima, takođe, više nego u prethodnim delima. Ali sve su to samo sukcesivno ili isprepletano podignuti paravani iza kojih i mimo kojih se odvija suštinska drama, a tu, opet, potpunu prevagu odnose teme krunske i finalne: porodica, bračni život, bolest, starost, nemoć, smrt.

Potegnuti sad znameniti naslov Serena Kjerkegora pa reći da je "Poništeno" roman o "bolesti nasmrt", i bilo bi, a opet, i ne bi bilo umesno - jer, rekosmo, narodu ne treba kvariti čitanje.

U svojstvu prevodioca i naslovodavca, sa zadovoljstvom mogu da konstatujem da srpski prevod nosi znatno bolji naslov od prevoda koji je na tlo bivše Jugoslavije stigao iz Zagreba. Hrvati su ovaj roman preveli kao "Uništiti", što jeste jedno od mogućih značenja izvornog francuskog glagola, ali nema blage veze ni sa onim što piše u knjizi ni sa onim što je Uelbek suštinski poručio. Naše ovo "Poništeno" znatno je bolje, pri čemu je izbegnut i infinitiv glagola u naslovu, što je uvek pametno, jer kad je knjiga naslovljena jednom rečju, a ta reč data u infinitivu (uništiti, razoriti, srušiti, poništiti) - naslov gubi na efektnosti, pa i na lepoti.

Osim moguće kjerkegorovske sugestije, da je ovo knjiga o "bolesti nasmrt", moglo bi se dodati da je ovo ujedno i priča o nadi, o veri, o preporodu utihnulih ljubavi, pa i o otvaranju novih, a zapravo iskonskih, temeljnijih uvida i vidika. Uelbek je odvajkada bio i ostao vrlo jednostavan pisac. Mnogi njegovi kvaliteti hvale se i cene, ali malo ko, ili skoro niko ne naglašava to da je on veoma, veoma jednostavan i, u tom kontekstu, lak za prevođenje. To je činjenica. On se ne razmeće preraskošnim vokabularom, iako mu je rečenica moćna i hučna, čak ne kao planinski potok koliko kao neka Volga, Dunav, Rona. E, on, koji je uvek bio jednostavan, u ovom romanu jednostavniji je i pristupačniji no ikada.
Roman "Poništeno" pritom je najobimnije Uelbekovo delo. U našem izdanju ima šest stotina stranica i izgleda kao pristojna ciglica. Ta ciglica će sigurno naići na veliko interesovanje starih pratilaca Uelbekovog rada, ali ima, barem se meni čini, i drugi jedan potencijal: oni koji se s ovim piscem prvi put susretnu kroz "Poništeno", sigurno će poželeti da pročitaju i njegova ranija dela.