NIJE VEROVAO U ZLO MEĐU LJUDIMA: Sto godina posle odlaska velikog srpskog pesnika Alekse Šantića (1868-1924)

IMA oglašenih pisaca koji deluju neživo još za života. Veštački se održavaju u književnom opticaju putem medijskih, akademskih i političkih pomagala. Dotle, ima onih uporno otpisivanih, ali nikako da ih prošlost proguta. Takav je slučaj sa Šantićem, čiji stihovi traju čitavo dugo stoleće nakon pesnikovog fizičkog zgasnuća. Narod ih je posvojio, barem ono što narodu odgovara, kroz mnoge naraštaje. Ostao je da živi, ne samo kao istorijski monument, nego i u sevdalinki i u modernoj šansoni, u otpornom odsečnom pokliču, u izrazu saosećanja za skrajnute i poražene.

Razume se, sve to mrziteljima nije smetalo da, u doba kada je pesnikov narod izgonjen iz Mostara i bliže okoline, njegovu bronzanu figuru simbolički sruše u Neretvu. Izgon se ustavio na liniji nevesinjskog fronta, te proverene i Šantićem davno opevane "kolijevke lava". "Ko otvori Aleksu Šantića", pisao je Pero Slijepčević, "on će i posle sto i više godina moći osetiti čim se zanosio najbolji deo našeg naroda u časovima kad se spremalo i vršilo naše veliko oslobođenje i ujedinjenje. To je biblija naših najboljih vrlina kojima smo pobedili vraga". Šantića su opisivali kao uzorni lik srpskog čoveka i taj opis opstaje u raznim stilizacijama, dovoljno otvoren i za druge.

Danas, odviše olako zameramo Šantićevoj intelektualnoj generaciji što je pohrlila u sjedinjenje sa srbofonim narodima. Ovako degradirani, i sami možemo pojmiti razloge zbog čega se taj poduhvat činio kao celishodno rešenje. Šantić, za razliku od pobratima Dučića, nije dočekao da vidi zverske plodove srbofobije koja traje, ali je u jednoj od poznih pesama ("Tema", 1921) s tugom evidentirao njene zametke, ne hoteći da više peva o tome: "Kako se Srbija, da bi bila s bratom, / U temelje bratstva uzidala sama? / Kako s njenog bleska sa nas ode tama, / Pa sad braća na nju bacaju se blatom?"

Ostareli Crnjanski je tvrdio, na svojski provokativan način, da je radije čitao Mikelanđelove sonete nego Šantića, ali da je Šantića poštovao... Naročito (dodajemo!) u poređenju sa Dučićem. Ali je Crnjanski, potpisnik pesme "Ja, ti i svi savremeni parovi", upravo u Šantiću mogao prepoznati preteču u razmahu čulnosti u srpskoj lirici. Na primer, u pesmi "Mladost": "Dišući silno, goreli smo tamo / Ko dva grijeha, kao vatre dvije; / Nijedno od nas više znalo nije / Za dan i javu... Mi ljubljasmo samo..." Pesnik iz Mostara peva onovremsku gradsku ljubav, punu skrivanja, prepreka i igara, ali ujedno odbacuje papirne "stihove i rime", opreze i obzire. Promiču Šantićevim stihovima sapetog ali jakog erotskog naboja, zakopčane i daleke, Emina i Šerifa, i druge mamne ženske pojave. Eros potiskuje nametnute kulturne prepreke i međe, mladost se oslobađa i traži svoje.

U doba kada mu drug iz Trebinja stilizuje hladne i daleke, u nas neviđene scenografije, Šantić izvodi, kao zaseban kvalitet, izvrsno sakrojene opise lokalnog kolorita. U sonetima i drugim strožim formama, uobličava spletove pojedinosti gradske i ruralne, dočarava ih istančanim vukovskim jezikom, bilo da je reč o sitnim kretanjima u zavičajnom pejzažu, ili o prizorima sa ulice ili društvene periferije. Đacima iz titovske epohe bile su dojadile pouke o socijalnoj solidarnosti niza njegovih izrazitih pesama iz čitanki. A progovarala je kroz njih srpska hrišćanska samilost, ne revolucionarni program. Šantić, iz svoje mile čaršije, odlazi u narod iz kojeg se statusno izdigoše njegovi preci. Onamo sagledava muku i tegobu, ali i borenje i snagu što obnavlja i njegove sustale moralne snage.

Taj težak koji zamahuje "krasnom" (krampom) po kamenitom tlu, u Šantićevoj lirskoj optici izrasta u pojavu ispolinske energije, grčevit i silan, poput skulptura iz Meštrovićevog "Kosovskog ciklusa". Obojica su projektovala format podvižnika, s obe strane Drine, koji iznesoše nemogući poduhvat narodnog oslobođenja, napregavši "energiju do krajnjih granica izdržljivosti" (Slobodan Jovanović). Šantićev lirski poziv bio je usmeren na sabiranje i usmerenje te povišene energije i samopouzdanja, u ime nasleđenog puta bogočoveka i napokon dosegnute slobode zlatne, varljive i kratkoročne.

Iz Ženeve, Dučić 1902. piše drugu Aleksi: "Izgleda da Mostar u svemu gubi dlaku. Ko ne napreduje nazaduje... Žalosno je što ćemo se svi razići, ali je odveć velika žrtva ostati tamo." Žrtvu koju pominje Dučić, koji nije imao kud nego u osvajanje daljina, kućević Aleksa kao da nije osećao. Makar isprva nije. Pišući o Šantićevom slučaju, posle decenija, Raičković ističe da je "poći u avanturu, svakako, hrabrost", ali da je "ostati, često, mučeništvo". Mučenoj zemlji mučenika treba, saglašava se i Aleksin rani glas.

Šantić je osobeni zatočnik duhovnog pravca koji se među Rusima nazivao "počveništvo", vezanost za svoje tlo, kao osnov autentičnog i celovitog razvoja kulture, otvorene ali utvrđene na vlastitim tekovinama. U osami, kao u pesmi "Časovi", Šantić se iznova poistovećuje sa "opaljenim drvetom". Iz zemlje izrastao, sve više postaje "samo crne zemlje šaka". Oseća vremenom i sam, slikajući svoju sobu, da mu je taj prostor "topla krletka duše". Dučić je pisao da se Šantić "mogao buniti protiv neprijatelja sto puta jačeg, ali ne protiv sebe i protiv svojih navika... Mostar beše nešto što je gospodarilo celom njegovom idejom o sreći, maštom o slavi, smislom o dobroti i ponositosti..."

Pisao je Duka, 1901. iz Beograda, da je svakim danom sve teže pisati i, očekujući Aleksinu treću zbirku, poručuje prijatelju da slobodno briše i seče sve što ne valja...

Ko ne napreduje, nazaduje... Šantićeva zbirka iz 1903. doživljava neprijatnu lekciju analitičke kritike velikog i zahtevnog Bogdana Popovića. Kako bilo, lekcija je poslužila svrsi: u pesmama datiranim u naredne godine, najviše je Šantićevih antologijskih i antologizovanih, u svim lirskim temama u kojima se ogledao.

Nikuda ne odlazeći, potaknut impusima iz književnog centra, Šantić je očito napredovao. Bogdan Popović, opet, predlaže da pesmu "Pretprazničko veče" pesnik s kraja dopuni, smisaono osnaži. I Šantić se odazvao. Ova porodična elegija ukrašava Popovićevu "Antologiju novije srpske lirike", do danas merodavnu. "Pretprazničko veče" pesnikov je duševni autoportret, priziv izgubljenog domaćeg raja, sinteza njegovog ukupnog melanholičnog iskustva. Pesnik se u svoju sobu, u krletku, uveliko povukao, mnogo pre prerane starosti i bolesti, sretan i blažen (kako je pisao drugu na daljinu) onda kada se nađe sam i mišlju tone u minule dane...

"Šantić nije verovao u zlo među ljudima", svedočio je Dučić. Ovakvo bezazlenstvo svakojako košta i dolazi na naplatu. Sličan večiti dečak "golubijeg srca" bio je i Branko Ćopić. Nije slučajno što su, pod pritiskom sile u koju nisu verovali, obojica završila "rastrojenih živaca". I obojica su, pred kraj, prividela crne konje i jahače koji dolaze, Šantić pre Drugog velikog, Ćopić uoči rata za jugoslovensko nasleđe. I obojici su njihovi časni spomenici bili predmet odmazde, u tom nesmirenom divljanju s kraja veka. Sav njihov moralni kapital nije vredeo ništa, u njima su mrzitelji videli oličenja jednog neselektivno optuženog naroda. Mogli bismo ovde poentirati nekom Šantićevom muškom krilaticom, ali nećemo. Bronzana figura našla se opet tamo odakle je zbačena, ponad mosta i starog Mostara. Senka mu miluje ljude što tuda prolaze. I Mostar je, do daljeg, simbolično, grad Alekse Šantića. Jer, većeg tamo nema.