POGLED ISKOSA: Četrdeset godina Slave

Svojim slikarstvom, usredsređenošću na određenu tematiku, učešćem na samostalnim i grupnim izložbama i dobijenim nagradama, privukao je pažnju likovnih kritičara, galerista i publike krajem dvadesetog i u prvim decenijama dvadeset prvog veka. Pripada manjoj grupi naših figurativnih umetnika koji stalno izlažu u inostranstvu. Priredio je tri samostalne izložbe u Švedskoj i poslednjih godina više izložbi slika i crteža u jednoj od bečkih galerija u centru grada. Njegovo delo ne može se u potpunosti razumeti bez poznavanja odnosa suprotstavljenih snaga u novijoj srpskoj umetnosti, podeljenoj na tradicionalni blok koji predvode slikari i novomedijski, avangardni ili eksperimentalni umetnici.

Možda je slikarstvo prevaziđeno sa novom umetničkom praksom ali postoji rat koji se vodi između dva vida umetnosti, kako je primetio Miro Glavurtić i više je izraz provincijalnog, totalitarnog razumevanja avangarde koju pojedini kritičari i istoričari umetnosti u Srbiji žele da nametnu kao isključivi vid umetnosti. Takvo poimanje ne karakteriše zapadnu ni istočnu umetničku scenu i tipično je samo za srpsku u doba tranzicije. Radivojević je jedan od boraca protiv takvog shvatanja a njegov opus može se razumeti i kao prilog demistifikaciji i razotuđenju novije srpske umetnosti. Kao slikar nastupa samopouzdano, zadržavši ponešto od svog mladalačkog sportskog i avanturističkog duha koji, setimo se primera iz istorije umetnosti, nikada nije bez značaja za slikarstvo.

Ono traži hrabrost i zato je u mnogim epohama bilo prvo među umetnostima. Slikar je stalno iskušavan. Ratnik, ljubavnik, duelista, karatista, pojac u crkvenom horu, ikonopisac, freskopisac i, nadasve, brižni otac i deda, iskustva iz svog burnog života nije preneo u umetnost već ih je nadišao. Ut pictura poesis sa pravom kažu Horacije i Leonardo da Vinči. Likovno zainteresovan za Beograd, Zemun, Mačvu, Italiju, Mediteran i Beč, posvećen klasičnom, štafelajnom slikarstvu, duševni mir i stabilnost pronašao je u ateljejskoj osami uz svoju krasnu ćerku Petru, inspiraciju i model za mnoge slike.

Najbolja Radivojevićeva dela nastaju u vermerovskoj atmosferi. Savremenici su tvrdili da je Đura Jakšić, poznati srpski romantičar, slikar i pesnik, slikao poluotvorenih usta, kao da je želeo da svoj dah prenese na platno. Dragocene trenutke sabiranja duha najbolje je opisao jedan srednjovekovni monah rekavši: "Nigde ne nađoh duši mir osim uz knjigu u usamljenom kutku". Radivojević je kao Frans Hals od starih ili Endrju Vajet od modernih majstora, mir i nadahnuće pronašao uz bližnje i u svom okruženju. Njegovo delo neposredno i jasno isijava toplinom i finoćom energije pronađene u krugu tradicionalnih vrednosti.